Космет као приоритет

Иако ни већина немачких грађана, према најновијим истраживањима, не зна да њихова земља за који дан, од 1. јануара 2007, преузима европско кормило, званични Берлин се одавно и темељито припрема да се "озбиљно и сериозно" – шеф дипломатије Штајнмајер – ухвати у коштац са многобројним проблемима са којима се у овом часу суочава Европска унија.

На листи још раније утврђених приоритета немачког полугодишњег председавања у европској фамилији нашло се, као "специфичан проблем", очигледно непланирано и нежељено, Косово.

У Берлину се, наиме, дуго веровало да ће Ахтисаријев предлог о коначном статусу Косова и Метохије бити обелодањен пре немачког "преузимања власти", али се то, због познатих околности – пре свега јануарских парламентарних избора у Србији – није догодило.

Иако је Немачка у самом средишту оних који одлучују о судбини српске покрајине, као чланица Контакт групе, њени званичници су се, вербално и јавно, понашали упадљиво уздржано у лицитирању са могућим решењима коначног статуса.

Играла су у томе, вероватно, извесну улогу искуства и поуке са "истрчавањима" у прошлости, али и уверење које је дуго владало у политичким круговима у Берлину – иако се ни са тим такође јавно није баратало – да ће сав посао, са идејом да је независност Космета готово неизбежна, "одрадити Американци".

Идеје са "резервним планом"

Изричитији наговештај могућег руског вета довео је, очигледно, у питање лаку и аутоматску реализацију овог сценарија, а отворена неслога у европској фамилији кад је статус Космета у питању подстакла је и у самом Берлину гласове о стварању "резервног плана" (такозвани план Б) као могућег решења за непланирани и непредвидљиви исход. Уз то су се, први пут, чули, истина усамљени, гласови угледних посланика Бундестага против кршења основних норми међународног права – Повеља УН, завршни хелсиншки акт – и неповредивости граница у косовском случају.

У разговору са новинарима "Зидојче цајтунга", поводом преузимања председништва у Европској унији, немачки министар спољних послова Франк Валтер Штајнмајер је на питање хоће ли Србија бити награђена ако се буде "држала конструктивно", при чему се може наслутити шта се подразумева под "конструктивношћу", најпре одговорио одречно, кратким "не", а потом додао: требало би да учинимо све како не бисмо отежали живот демократским снагама у Србији.

На Србију се, у ширем контексту "европске перспективе земаља западног Балкана", односила још Штајнмајерова  констатација да је та европска извесност једина шанса да се стабилизује политички трусно балканско тле.

Реч је, иначе, о теми – даље ширење Европске уније – којој је у владином програму циљева и приоритета полугодишњег председавања посвећена посебна пажња, уз изричит став да ЕУ не сме да "префорсира" и да пре новог отварања капија, што би могло да се догоди са упадљивом задршком и после дуже паузе, Унија мора да дефинише сопствене границе.

Стратешки немачки циљ у првом полугодишту следеће године јесте излазак из блокаде на неколико фронтова. Из уставне – настале после француског и холандског "не" првом европском уставу, енергетске – пољски вето блокирао је споразум ЕУ са Русијом, и кипарске – тврд став кипарских Грка према турском северу острва и тврд став Анкаре према Републици Кипар.

Амбиције Ангеле

На спољнополитичком плану ту је, најпре, Блиски исток. Берлин припрема иницијативу за оживљавање "квартета" – УН, САД, Русија и ЕУ – који би, само у таквој формацији, могао ауторитативно и убедљиво, са реалним изгледима на успех, да се ангажује у решавању горућих жаришта (Блиски исток) и проблема у односима са Сиријом и, посебно, Ираном.

Самој Ангели Меркел је посебно стало – то схвата очигледно као ствар личног престижа – да европску фамилију извуче из уставне кризе. Иако њене велике амбиције озбиљно оптерећују многе околности: нерасположење грађана, и у самој Немачкој према ЕУ где би више од шездесет одсто Немаца желело поново марку уместо евра, а само 42 одсто грађана мисли позитивно о ЕУ – председнички избори на пролеће у Француској – Меркелова је фиксирала датум (самит 21. и 22. јуна) када би требало да обнародује "ред вожње" за доношење првог европског (ЕУ) устава.