Страх од кариока

Индиоси из тропског дела Боливије попели су се на андске висине Ла Паза да би испред амбасаде Бразила протестовали против „империјалних претензија” суседа који прераста у светску економску силу.

До јуче су овакве оптужбе биле резервисане само за Вашингтон, а сада боливијски староседеоци оптужују председника Ева Моралеса да је „лакеј Бразила”. Локални интелектуалци чак говоре о „буржоазији из Сао Паула која би да у потрази за робовима прошири колонијалне границе”.

Разлог за бес је пут који би Бразил да изгради како би спојио атлантску са пацифичком јужноамеричком обалом, чиме се још једно парче Амазоније одузима плућима планете и угрожава се преколумбовски начин живота локалних амазонских племена.

У обе земље на власти је левица. Ево Моралес је први председник староседелачког порекла, потекао из индиоског племена Кечуа. Дилма Русеф, прва жена на челу Бразила, некада је била мучена по затворима војне диктатуре, због свог милитантног левичарења.

Али, како је Америка заокупљена „пречим пословима” у Авганистану, Ираку, Ирану, Кини или Русији, и повлачи се из свог латиноамеричког дворишта, тако Бразил преузима улогу главног „пројектанта” у региону.

„Сила је само прешла Авенију Арсе”, коментарише колумниста једног боливијског дневника алудирајући на улицу у боливијској престоници, где се једна преко пута друге налазе резиденција бразилског амбасадора и амбасада САД, најбоље чувано утврђење у свим земљама Латинске Америке.

Продор Бразила, у коме се за разлику од осталих у континенталној фамилији не говори шпански већ португалски, не наилази на братску добродошлицу ни у осталим јужноамеричким земљама.

Суседна Гвајана није показала ентузијазам када је Бразил предложио да им помогне да изграде пут и повежу џунглу са обалом Атлантика.

У Аргентини, вечитом ривалу, пројекат бразилске рударске компаније је суспендован јер није запослила довољно Аргентинаца. Уместо тога довели су сувише Бразилаца.

Тензије су нарасле и у Еквадору због покушаја Бразила да се изгради хидроцентрала, док слични протести онемогућавају изградњу бране у Перуу.

Зелени широм света придружују се у нападу на бразилске амбициозне пројекте који урушавају природну средину и живот ретких амазонских племена.

Ипак, на највећи отпор бразилска сила је наишла у најсиромашнијој земљи региона, Боливији.

План је био да се уз врло повољне кредите Бразилске банке за развој, неупоредиво примамљивије од оних које даје Светска банка, изграде путеви кроз непроходну индиоску територију.

То је изазвало револт па је због пријемчивости Бразилу нападнут чак и Ево Моралес, заклети чувар животне средине и староседелаца.

У Парагвају су поједине патриотске групе почеле да пале бразилску заставу због хиљада досељеника са севера који откупљују велике парагвајске парцеле и ту почињу своју пољопривредну производњу.

Северноамериканци до скоро нису могли ни да сањају о оваквом развоју догађаја. Допутовавши из тада моћне Америке у сасвим нову престоницу Бразилију, Хенри Кисинџер је седамдесетих година прошлог века покушавао да учврсти везе са Бразилом. Успут је домаћине упозорио да би бразилски суседи могли да почну да их се плаше, онако како зазиру од САД.

То се обистинило, али чак ни видовити Кисинџер није могао да претпостави да ће се светски поредак окренути наопачке и да ће и Американци устукнути пред бразилском економском силом.

Данас се бизнисмени или млади професионалци са елитног Харварда, Јејла и Принстона утркују да добију посао у Бразилу и да се ту устоличе пре фудбалског мундијала (2014) и Олимпијаде (2016).

Плату добијају у реалима, јер бразилска валута боље стоји од некад неприкосновеног долара. Некретнине плаћају сувим златом.

За то време, по упола мањој цени, Бразилци су се разбашкарили по Мајамију у раскошним вилама, за које Американци више немају довољно долара, нити могућности да подигну кредите.

Зорана Шуваковић