Ућутали се Шумадинци, попуштај

Гружа – „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке”. Ову стару песму, а ни друге нећете чути у кафани „Код Гуштера”. Момчилу Симовићу Гуштеру, власнику најпознатије кафане у целом срезу гружанском, искусној старини од 77 лета, не пада на памет да плаћа „музички динар”.

– Још и то! Знаш ли ти како је у Америци. Плаћа порез колико ко може, добро власницима, добро и држави. Ови код нас кад разрежу, па нормално је што нико не плаћа. Немају људи – вели Гуштер, саветујући нас добронамерно да да у кафани никог ништа за политику не питамо.

Четвртак је пијачни дан у Гружи, али је напољу мало света. Једни се одмарају од Аранђеловдана, други славе Светог Мрату, остали су на гробљу.

– Четири сахране у једном дану. Потрефило се. А, све нас је мање. Стари умиру, млади одлазе – ламентује Момчило Гуштер над судбином Груже, варошицом са 200 душа у срцу Шумадије, некада општином, данас само Месном заједницом која покрива целих 12 хектара.

Фудбалски клуб „Гружа” је у горњем делу табеле Шуадијско-поморавске лиге, води „Сељак” из Малих Пчелица... КУД „Рада Шубакић” спрема нове наступе и прикупља младе чланове, ђаке истоимене осмогодишње школе...

– Било је добро ономад, кад су у Дом културе стигла културно-уметничка друштва из целог света. Играли су, алал им вера. Али све ја мање живота у овој нашој вароши. Ко зна шта би било и са мном да ми није моје Винке. Нема кафане без жене, то сваком нек буде наук. Имао сам пара, могао сам њима да покријем све одавде до Бубањ потока, али потрошило се. Не мари, имам пензијицу и сталне госте, мени и мојој Винки доста – прича Гуштер, који је бавећи се бојаџијским и угоститељским занатом, оставио дубок траг у Босни, посебно у Котор Вароши код Бањалуке, где је стекао звање „почасног ловца”, не због прецизности и трофеја, него због дружељубивости.

У крагујевачким кафанама омиљени лик, познат по свом торбаку у коме је увек носи заструг сира, погачу и воду, Гуштер сада неће ништа да попије. На „четврти дан славе” хоће мало да одмори. Али кад је у кафани, одмора нема, јер ту је увек његово картарошко друштво.

А, да „важан гост” из Крагујевца не буде сам, за сто позива Драгана Старчевића, живописну појаву која нигде не би остала непримећена. На глави му је српска војничка капа, а брада му је „до појаса”.

– Не ваља ово што се ради. Није ваљало ни онда, али ово сад је боже сачувај. Онда земљу водили робијаши, сад је воде тајкуни. И ко ће сада Дражине кости да пронађе, ко ће кога ту да рехабилитује. А, браду сам почео да пуштам пре годину дана. Кад може онај што је министар, па и овај што је главни у влади, могу, вала, и ја – отресит је овај Шумадинац, коме је, вели, остала једна жеља, да окупи све Старчевиће, да се види одакле је ко и – да се пребројимо, брате, да знамо колико нас је, злу не требало.

Док нам Лепа Јела, конобарица која у кафани „Код Гуштера” ради већ десет година, доноси нову туру и обнавља мезе, ми, и поред упозорења, опет покушавамо да „окренемо причу” на политику.

– Нит сам кад био у некој партији, нит сам кад излазио на изборе. Сад поготово нећу. За ког да гласам, кад се се све измешало. Не знаш више ко коју политику води. Али, немој то више да ме питаш. Ћуте други, ћутим и ја, а ти знаш шта значи кад сељак заћути. Ваљда си чуо за Милоша књаза. Кад му јаве да раја галами, он вели – затежи још, кад кажу ућутала се, Милош наређује – попуштај – објашњава нам Старчевић, додуше изокола, шта мисли о актуелној друштвено-политичкој ситуацији у Србији.

Реч по реч, дође време да се опростимо. У касно поподне, Гружа је тиха, а пут Крагујевац–Краљево, који пролази кроз ову варошицу, пуст. Прошле године је једина банка угасила своју пословницу у овом месту. – Још само школу и пошту да нам затворе, па да се сви преселимо за Београд – добацише нам домаћини, уз позив да поново навратимо.

Бране Карталовић