Ве­ћи дуг ни­је пад са ли­ти­це

Фи­скал­на пра­ви­ла, ко­ја огра­ни­ча­ва­ју пре­ко­мер­ну др­жав­ну по­тро­шњу и за­ду­жи­ва­ње, би­ће на ве­ли­ком те­сту у усло­ви­ма ни­ског еко­ном­ског ра­ста ко­ји нас сле­де­ће го­ди­не оче­ку­је, сма­тра Па­вле Пе­тро­вић, пред­сед­ник Фи­скал­ног са­ве­та. „Нај­ве­ро­ват­ни­је ће 2012. го­ди­не јав­ни дуг про­би­ти за­ко­ном до­зво­ље­ну гра­ни­цу, али то не зна­чи ауто­мат­ски пад са ли­ти­це”, сма­тра про­фе­сор Пе­тро­вић.

– Не зна­чи ни да ула­зи­мо у ду­жнич­ку кри­зу. Али ка­да се про­би­је за­цр­та­на гра­ни­ца и кад се „цр­ве­но све­тло упа­ли”, мо­ра од­мах да се ре­а­гу­је, да се де­фи­ни­шу и при­ме­не ме­ре ко­је ће дуг вра­ти­ти у за­цр­та­не окви­ре.

Бо­ји­те ли се да ће про­би­ја­ње гра­ни­це ути­ца­ти на по­гор­ша­ње реј­тин­га, јер сте ис­ти­ца­ли да је по­бољ­ша­њу реј­тин­га зе­мље, усред кри­зе, до­при­не­ло усва­ја­ње фи­скал­них пра­ви­ла?

Не би тре­ба­ло, ако се до­не­су и пре­ду­зму кре­ди­бил­не ме­ре. Ка­да смо пи­са­ли за­кон, кон­зер­ва­тив­но смо по­ста­ви­ли гра­ни­цу на 45 од­сто бру­то до­ма­ћег про­из­во­да. Али та­да су ре­ле­вант­не ме­ђу­на­род­не прог­но­зе, ка­ко за Евро­пу та­ко и за нас, пред­ви­ђа­ле пу­ни опо­ра­вак, од­но­сно раст од нај­ма­ње три до че­ти­ри од­сто. Та­да би тек 2013. го­ди­не дуг до­сти­гао мак­си­мум и он­да по­ла­ко по­чео да па­да. Ме­ђу­тим, у усло­ви­ма знат­но ни­жег ра­ста – гра­ни­це се бр­же про­би­ја­ју. Пред­ло­зи за по­ве­ћа­ње гра­ни­це до­зво­ље­ног ду­га на 50, или 60 од­сто, ко­ји се и са­да ја­вља­ју, ја­ко су опа­сни, јер смо ми и та­да ви­де­ли да зе­мље по­пут Ср­би­је, са не баш сјај­ном исто­ри­јом сер­ви­си­ра­ња оба­ве­за, до­жи­вља­ва­ју фи­нан­сиј­ске кри­зе при ни­жем ни­воу ду­га.

Хо­ће ли реј­тинг аген­ци­је то узе­ти као олак­ша­ва­ју­ћу окол­ност?

За њих ће би­ти пре­суд­на на­ша ре­ак­ци­ја. Пољ­ска је, кад јој се то до­го­ди­ло, на­пра­ви­ла и по­че­ла да при­ме­њу­је про­грам ко­јим је де­фи­ни­са­ла на­чин на ко­ји ће дуг вра­ти­ти у за­цр­та­не окви­ре. Бит­но је да и ми на­пра­ви­мо план ко­јим ће­мо, пре­ко сма­ње­ња ми­ну­са у ка­си, кон­тро­лом др­жав­них га­ран­ци­ја и от­пла­том де­ла ду­га пр­во за­у­ста­ви­ти раст ду­га и вра­ти­ти га у за­кон­ске окви­ре.

Шта су основ­ни еле­мен­ти тог пла­на?

Су­штин­ски, то се сво­ди на сред­њо­роч­ну ре­фор­му сма­ње­ња јав­не по­тро­шње и по­ре­ску ре­фор­му. Ту је вла­да на по­те­зу.

Зна­чи ли то да ће тај план при­ме­њи­ва­ти сле­де­ћа вла­да?

То би мо­гло да бу­де та­ко, али по­сто­је и дру­га ис­ку­ства. Шпан­ска вла­да је, на при­мер, до­не­ла про­грам ра­ди­кал­ног сма­ње­ња де­фи­ци­та пре из­бо­ра, а но­во­и­за­бра­на вла­да при­хва­ти­ла да га при­ме­њу­је. Фран­цу­ска та­ко­ђе спро­во­ди зна­чај­на ре­за­ња у пред­из­бор­ном пе­ри­о­ду. На­су­прот то­ме, код нас се по­ја­вљу­ју пар­ци­јал­ни пред­ло­зи ко­ји во­де по­ве­ћа­њу ми­ну­са у ка­си, а не сма­ње­њу.

Али ова вла­да је ја­сно ре­кла да се по­ре­ска ре­фор­ма не при­ме­њу­је у кри­зи?

По­ре­ска ре­фор­ма је ур­гент­на – нео­п­ход­но је ње­но до­но­ше­ње у 2012, јер пун ефе­кат мо­же има­ти тек 2013. го­ди­не. Пред­лог под­ра­зу­ме­ва сма­ње­ње оп­те­ре­ће­ња на рад и по­ве­ћа­ње оп­те­ре­ће­ња на по­тро­шњу, од­но­сно по­ве­ћа­ње ПДВ-а. И са­да сма­трам да је та ре­фор­ма до­бра за по­ве­ћа­ње кон­ку­рент­но­сти при­вре­де и сти­му­ли­са­ње про­из­вод­ње. Пред­ло­зи пар­ци­јал­не при­ме­не ко­ји пред­ви­ђа­ју са­мо сма­ње­ње оп­те­ре­ће­ња ра­да нео­д­го­вор­ни су и до­ве­ли би до ра­ста де­фи­ци­та и ду­га. А и зе­мље по­пут Ма­ђар­ске и Хр­ват­ске то­ком кри­зе су при­ме­ни­ле ту ре­фор­му, док  је Не­мач­ка, са ве­ли­ким успе­хом, то учи­ни­ла 2007. го­ди­не.

Да ли сте у еко­ном­ском про­гра­му би­ло ко­је по­ли­тич­ке стран­ке ви­де­ли ту иде­ју?

Ни­сам гле­дао те про­гра­ме, али у Пи­сму о на­ме­ра­ма Вла­де и ММФ-а из сеп­тем­бра ме­се­ца сто­ји да ће се пред­у­зе­ти ре­фор­ма ко­ја је у осно­ви на овим ли­ни­ја­ма.

Тре­ба ли у усло­ви­ма тро­мог ра­ста при­ме­њи­ва­ти фи­скал­но пра­ви­ло ко­је под­ра­зу­ме­ва по­ве­ћа­ње ми­ну­са у ка­си у ре­це­си­ји?

То мо­же да бу­де про­блем. Све­сни смо то­га и за­то смо и пре­по­ру­чи­ли да бу­џет­ски де­фи­цит за сле­де­ћу го­ди­ну не бу­де мак­си­мал­них 4,5 од­сто, већ ни­жи. Тач­но је да ако је раст ни­зак, ми­нус у ка­си мо­же да бу­де ве­ћи, али по­сто­ји и огра­ни­че­ње ко­је ка­же да јав­ни дуг не мо­же да про­би­је 45 од­сто бру­то до­ма­ћег про­из­во­да. Сред­њо­роч­но гле­да­но, у усло­ви­ма успо­ре­ног ра­ста, јав­ни дуг је пре­чи. То зна­чи да ће у сле­де­ћим го­ди­на­ма ма­њак у др­жав­ној ка­си мо­ра­ти бр­же да се сма­њу­је не­го што то пра­ви­ла пред­ви­ђа­ју.

Ми­сли­те ли, као и пре не­ко­ли­ко го­ди­на, да Ср­би­ја ви­ше не сме да се за­ду­жу­је јер тро­шко­ви ка­ма­та мо­гу да до­стиг­ну из­два­ја­ња за не­ке ви­тал­не функ­ци­је, као што је без­бед­ност, на при­мер?

Ни­сам про­ме­нио ми­шље­ње. Гра­ни­ца од 45 од­сто јав­ног ду­га мо­ра да се по­шту­је, и ка­да се пре­ђе тре­ба да се на­пра­ви и при­ме­ни план ко­ји би дуг што пре вра­тио на­зад. За ка­ма­те ће­мо сле­де­ће го­ди­не из­дво­ји­ти 1,5 од­сто БДП-а. То ни­је за­не­мар­љи­во, али још не угро­жа­ва не­ке ви­тал­не функ­ци­је. Мо­ја по­ен­та и та­да и са­да је би­ла да тре­ба спре­чи­ти не­кон­тро­ли­са­ни раст ду­га пре­ко де­фи­ни­са­не гра­ни­це, ка­да би се и из­да­ци за ка­ма­те зна­чај­но уве­ћа­ли.

Као уред­ник „Квар­тал­ног мо­ни­то­ра” из­ра­чу­на­ли сте да у пред­из­бор­ној го­ди­ни увек по­ве­ћа­мо по­тро­шњу. Ако у цен­трал­ној ка­си по­сто­је коч­ни­це, бо­ји­те ли се да ло­кал­не са­мо­у­пра­ве мо­гу ви­шак нов­ца ко­је ће до­би­ти до­го­ди­не по­тро­ши­ти у пред­из­бор­не свр­хе?

На­ша ана­ли­за по­ка­зу­је да ће за раз­ли­ку од ре­пу­бли­ке, где има­те ве­ли­ка ре­за­ња, на ло­ка­лу би­ти мо­гу­ћа зна­чај­на по­ве­ћа­ња по­тро­шње. Не мо­гу да твр­дим да ће то оти­ћи у пред­из­бор­не свр­хе, али по­сто­ји опа­сност да се део нов­ца не­ра­ци­о­нал­но по­тро­ши. По­ру­ка је да се, ако је мо­гу­ће, на ло­ка­лу на­пра­ве не­ке зна­чај­ни­је уште­де, чи­ме би се ма­њак укуп­не др­жа­ве сма­њио, а раст ду­га ус­по­рио. На­ши пред­ло­зи су би­ли да се не­ке функ­ци­је са ре­пу­блич­ког пре­ба­це на ло­кал­ни ни­во, али за то ни­је по­сто­ја­ла по­ли­тич­ка во­ља.

Стра­ху­је­те ли да је мо­дел пост­кри­зног опо­рав­ка, ко­ји се за­сни­ва на по­ве­ћа­њу из­во­за и ин­ве­сти­ци­ја, у чи­јем пи­са­њу сте уче­ство­ва­ли, за­вр­шио у кор­пи?  

Не. Основ­на иде­ја о по­ве­ћа­њу из­во­за и ин­ве­сти­ци­ја као по­кре­та­ча ра­ста оста­је пот­пу­но ва­лид­на. Фи­скал­на пра­ви­ла ко­ја смо у сту­ди­ји пред­ла­га­ли усво­је­на су и при­ме­њу­ју се, до­нет је За­кон о ре­сти­ту­ци­ји и јав­ној сво­ји­ни. Ка­да је о струк­тур­ним ре­фор­ма­ма реч, ту се ни­је ни­шта зна­чај­ни­је ура­ди­ло. Је­дан стуб тог бу­ду­ћег ра­ста је­сте уре­ђе­ње фи­скал­ног сек­то­ра, а дру­ги зна­чи ства­ра­ње по­слов­ног ам­би­јен­та ко­ји ће под­ста­ћи до­ла­зак ин­ве­сти­ци­ја, по­ве­ћа­ње до­ма­ће штед­ње… По­след­њи стуб је при­бли­жа­ва­ње Ср­би­је Европ­ској уни­ји, и про­из­вод­но ин­те­гри­са­ње у ње­ну при­вре­ду, као што су то успе­шно ура­ди­ле Че­шка, Сло­вач­ка, Ма­ђар­ска... .