Де­ца у слу­жби тај­не по­ли­ци­је

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Праг – Слу­жба др­жав­не без­бед­но­сти у бив­шој ко­му­ни­стич­кој Че­хо­сло­вач­кој има­ла је аген­те и ме­ђу ђа­ци­ма основ­ци­ма. У Сло­вач­кој упра­во ових да­на из­ла­зи књи­га – све­до­чан­ство чо­ве­ка ко­ји твр­ди да је био шпи­јун вој­не кон­тра­о­ба­ве­штај­не слу­жбе још као де­се­то­го­ди­шњак.

Аутор књи­ге „Био сам деч­ји шпи­јун” има са­да 56 го­ди­на и жи­ви у јед­ном ме­сту на ју­гу зе­мље. Па­вел К. не же­ли да се о ње­му зна ни­шта ви­ше осим оног што је на­пи­сао у књи­зи.

Твр­ди да су га 1964. „ре­гру­то­ва­ли” у шпи­ју­не у јед­ном пи­о­нир­ском лет­њем ло­го­ру. Обу­ка је тре­ба­ло да се про­ве­де у бив­шем вој­ном са­на­то­ри­ју­му у та­тран­ском ме­сту Но­ва По­ли­јан­ка. „То је сми­слио је­дан про­фе­сор из Пра­га ко­ји је још жив.”

Деч­ји шпи­ју­ни су на­вод­но би­ли ан­га­жо­ва­ни пр­вен­стве­но ра­ди шпи­ју­ни­ра­ње при­ват­ног жи­во­та ви­со­ких функ­ци­о­не­ра, јер се на де­цу нај­ма­ње сум­ња­ло да су ту где су ра­ди шпи­ју­ни­ра­ња. Укуп­но је пла­ни­ра­но да кроз обу­ку про­ђе до 200 де­ча­ка.

Чи­тав по­ду­хват се за­вр­ша­ва не­у­спе­шном ак­ци­јом про­тив јед­ног тр­гов­ца оруж­ја у Грч­кој, при че­му јед­но де­те тра­гич­но уми­ре. Слу­жбе­на вер­зи­ја је би­ла да се не­сре­ћа до­го­ди­ла на пла­ни­на­ре­њу у Та­тра­ма.

„Дру­гар ко­ји се убио по­ти­цао је из јед­ног ма­лог ме­ста код Бан­ске Би­стри­це. Не­где де­ве­де­се­тих сам ус­по­ста­вио кон­такт с ње­го­вим ро­ди­те­љи­ма и ис­при­чао сам им исти­ну. Они су у ме­ђу­вре­ме­ну умр­ли”, ис­при­чао је аутор нај­у­глед­ни­јем сло­вач­ком ли­сту СМЕ.

До­сад ни­је би­ло по­зна­то да су тај­не слу­жбе ко­му­ни­стич­ке ЧССР зло­у­по­тре­бља­ва­ле де­цу за шпи­ју­на­жу. О то­ме ни­шта не зна ни Ева Ми­хал­ко­ва из Уре­да за до­ку­мен­та­ци­ју и ис­тра­жи­ва­ње зло­чи­на ко­му­ни­зма при че­шком ми­ни­стар­ству уну­тар­њих по­сло­ва: „О то­ме не­ма­мо ни­ка­кав пи­са­ни траг.” 

Љу­ди ко­ји су ра­ди­ли у бив­шем вој­ном са­на­то­ри­ју­му у Но­вој По­ли­јан­ки не се­ћа­ју се да су та­мо икад бо­ра­ви­ла де­ца. То је би­ла вој­на уста­но­ва, с вој­ним ре­жи­мом, при­ступ та­мо ни­су има­ла де­ца, твр­де они.

Ми­лан Бар­та, из пра­шког Ин­сти­ту­та за из­у­ча­ва­ње то­та­ли­тар­них ре­жи­ма, сма­тра да је те­шко мо­гу­ће да о том про­јек­ту ни­су са­чу­ва­ли ни­ка­кви до­ка­зи, ни све­до­чан­ства.

Тај­не слу­жбе је­су ко­ри­сти­ле мла­де, али знат­но ста­ри­је од де­се­то­го­ди­шња­ка. Али и у тим слу­ча­је­ви­ма се ни­је ра­ди­ло о об­у­че­ним шпи­ју­ни­ма, не­го о пла­ће­ним де­нун­ци­јан­ти­ма. „Би­ло је то”, ка­же Бар­та, „ипак, до­ста рет­ко, углав­ном, осам­де­се­тих го­ди­на. С мла­ди­ма из­ме­ђу 15 и 18 го­ди­на са­рад­ња је би­ла до­бро­вољ­на.”

Ти­пи­чан слу­чај из ар­хи­ва збио се 1982. у сред­њо­че­шком Мељ­ни­ку, где је из­ве­сна ма­ту­рант­ки­ња Ива­на „цин­ка­ри­ла” слу­жби др­жав­не без­бед­но­сти сво­је школ­ске дру­го­ве и дру­га­ри­це ко од њих слу­ша ра­дио Сло­бод­ну Евро­пу, пе­сме „ан­ти­др­жав­ног” кан­та­у­то­ра у еми­гра­ци­ји Ка­ре­ла Кри­ла, са­ста­је се са све­ште­ни­ци­ма... Дво­ји­ца ђа­ка су на осно­ву тих пот­ка­зи­ва­ња ис­кљу­че­на из шко­ле, сед­мо­ро су ка­жње­ни сни­жа­ва­њем оце­на из вла­да­ња, што им је прак­тич­но оне­мо­гу­ћи­ло да­ље шко­ло­ва­ње.

Па­ве­ла К. ни­су из­не­на­ди­ла ова­ква ре­а­го­ва­ња. Ка­же да циљ ње­го­ве књи­ге ни­је да не­ке љу­де уве­ра­ва да се то за­и­ста до­го­ди­ло не­го да упо­зо­ри да се та­ко не­што ни­кад ви­ше не би сме­ло до­го­ди­ти.