Неизвесност египатских избора

У конфузији слободе извојеване обарањем аутократског режима и страхом од непознатог, Египћана данас излазе на прве слободне изборе али је 50 милиона бирача озбиљно подељено око тога ко и како треба да управља демократским експериментом који предстоји.

Ради се о несумњиво јединственим изборима у парламентарној историји земље започете крајем 19. века, али тек ће се видети да ли ће разлика између ових садашњих и оних претходних бити суштинска или површинска, да ли ће избори Египат приближити или удаљити од демократије.

Покушај армије, чврстог ослонца свих претходних режима, да себи обезбеди недодирљиву позицију у будућности, изазвао је уочи избора ерупцију револта оних који су извели „Револуцију 25. јануара”, како се зову догађаји који су претходили обарању председника Хосни Мубарака.

Ненајављена „Друга револуција” извела је прошле недеље на каирски Тахрир десетине хиљада демонстраната који никоме, па ни војсци која их је у јануару подржала, не желе да допусте да буду покрадени.

Траже ефикаснији разрачун са старим системом и чврсте гаранције да генерали из владајућег Врховног савета оружаних снага (СЦАФ) што пре предају власт цивилима. Страхују да војска, која је то требало да учини у септембру, не само да жели да очува своје привилегије, већ и да задржи статус кво, само без Мубарака.

После више од 40 мртвих, критика и притисака споља, шеф СЦАФ-а, фелдмаршал Мохамед Хосеин Тантави, који је две деценије био министар одбране, морао је да потврди оно што је обећао: да војска после јуна 2012. неће бити арбитар политичког живота који ће настати после избора.

Многи су неповерљиви. Именовање бившег Мубараковог премијера Камала ел Ганзурија на место шефа владе појачава страх да армија жели да сачува канале утицаја.

Сукоби, због забринутости Египћана за безбедност, лако могу да имају и озбиљан ефекат на излазност на изборе којима доминирају две велике коалиције, исламска и либерална. Ниска излазност угрозила би легитимитет изборних резултата од чега највећу корист могу да имају – војници на власти.

Генерали отворено рачунају на оно што зову „ћутећом већином” Египћана, оних, махом из делте Нила, који су уморни од политичког странчарења, економског заостајања и осећаја небезбедности.

Највећи адут армије је страх од непознатог после деценија репресивне власти. Овај општи симптом Арапског пролећа учинио је да многи Египћани прижељкују неког новог „раиса” попут ауторитарног али код сиротиње популарног Гамала Абдела Насера. Уплашени су крвавом транзицијом Сирије, Либије или Јемена.

Такви су у петак први пут јавно изашли на улице демонстрирајући подршку Тантавију и армији у Абасији, неколико километара од Тахрира, узвикујући „Египат није трг, Египат је држава”.

„Египат није трг Тахрир”, каже и један од 20 чланова војне хунте у очитом покушају да прослављени каирски трг и револуцију која је тамо рођена убаци у митологију и тако дискредитује њихов захтев да војска одступи.

Шта заиста мисли „ћутећа маса” прозвана Партијом дивана показаће избори. Да ли је исправна процена армије о зазору од новог хаоса или страног уплитања и сопственој популарности – потврђена када је одлучила да Мубарака пусти низ воду? Или се ради о илузији коју је делио и свргнути председник јер ће се Египћани – гласајући први слободно за неку од странака – прикључити спонтанитету жеље за свеопштим променама исказиване 18 јануарских дана на Тахриру?

Најача, најорганизованија и најдисциплинованија Партија слободе и правде (ФЈП), иза које стоје исламисти Муслиманске браће, тражи да армија оде у бараке. Уз Демократску алијансу, коју предводи ФЈП, уз њих још наступају Исламска алијанса странака ултраконзервативних салаифиста – египатске варијанте вехабија, као и умерено исламскастранка Васат. Овај блок никако не жели да војска на било који начин угрози њихов очекивани изборни успех после деценија потискивања са политичке сцене.

Битка између две тренутно најјаче политичке силе Египта, војске и некада забрањене Браће, је потиснула у страну подељене секуларисте, либерале и левичарске странке.

Блок либерала предводи најстарија египатска партија Вафд, а међу многим коалицијама је и Покрет 6. април који је имао кључну улогу током јануарског преокрета. Блок је поцепан у страху од владавине војске или исламиста, с тим што би се многи радије определили за продужетак сарадње са армијом која је тренутно на власти.

Данашњи избори јединствени су и по томе што први пут од 1923. не постоји изразито лидерска или владајућа партија.Нема странке као што је био Вафд који је обележавао либералну еру 1923-52, Националистичке и Социјалистичке уније у време Насера (1956-75), Партије Египат која је обележила време Анвара ел Садата (1976-79) или у међувремену распуштене Националне демократске партије која је била неприкосновена током Мубаракове владавине 1981-2011.

Новина ових избора је и што је први пут у парламентарној историји земље велики број кандидата, махом независних, испод 35 година – процењује се близу 2.000 од укупно око 7.000 кандидата за дводомну Народну скупштину.

„Изаберите будућност. Изаберите промене”, поручују млади чија је енергија у јануару допринела обарању Мубараковог режима тек отварајући шансу за решавање озбиљних проблема у земљи у којој најмање 20 одсто људи живи испод границе сиромаштва, у којој је сваки трећи неписмен а сваки четврти становник испод 24 године без посла.

Арапско пролеће је у највећој земљи арапског света пред својим највећим изазовом. Амбиције армије последњи су у низу доприноса оштрим поделама напаћеног египатског друштва: исламисти против секуларних, богати против сиромашних, градови против села.