Neizvesnost egipatskih izbora

U konfuziji slobode izvojevane obaranjem autokratskog režima i strahom od nepoznatog, Egipćana danas izlaze na prve slobodne izbore ali je 50 miliona birača ozbiljno podeljeno oko toga ko i kako treba da upravlja demokratskim eksperimentom koji predstoji.

Radi se o nesumnjivo jedinstvenim izborima u parlamentarnoj istoriji zemlje započete krajem 19. veka, ali tek će se videti da li će razlika između ovih sadašnjih i onih prethodnih biti suštinska ili površinska, da li će izbori Egipat približiti ili udaljiti od demokratije.

Pokušaj armije, čvrstog oslonca svih prethodnih režima, da sebi obezbedi nedodirljivu poziciju u budućnosti, izazvao je uoči izbora erupciju revolta onih koji su izveli „Revoluciju 25. januara”, kako se zovu događaji koji su prethodili obaranju predsednika Hosni Mubaraka.

Nenajavljena „Druga revolucija” izvela je prošle nedelje na kairski Tahrir desetine hiljada demonstranata koji nikome, pa ni vojsci koja ih je u januaru podržala, ne žele da dopuste da budu pokradeni.

Traže efikasniji razračun sa starim sistemom i čvrste garancije da generali iz vladajućeg Vrhovnog saveta oružanih snaga (SCAF) što pre predaju vlast civilima. Strahuju da vojska, koja je to trebalo da učini u septembru, ne samo da želi da očuva svoje privilegije, već i da zadrži status kvo, samo bez Mubaraka.

Posle više od 40 mrtvih, kritika i pritisaka spolja, šef SCAF-a, feldmaršal Mohamed Hosein Tantavi, koji je dve decenije bio ministar odbrane, morao je da potvrdi ono što je obećao: da vojska posle juna 2012. neće biti arbitar političkog života koji će nastati posle izbora.

Mnogi su nepoverljivi. Imenovanje bivšeg Mubarakovog premijera Kamala el Ganzurija na mesto šefa vlade pojačava strah da armija želi da sačuva kanale uticaja.

Sukobi, zbog zabrinutosti Egipćana za bezbednost, lako mogu da imaju i ozbiljan efekat na izlaznost na izbore kojima dominiraju dve velike koalicije, islamska i liberalna. Niska izlaznost ugrozila bi legitimitet izbornih rezultata od čega najveću korist mogu da imaju – vojnici na vlasti.

Generali otvoreno računaju na ono što zovu „ćutećom većinom” Egipćana, onih, mahom iz delte Nila, koji su umorni od političkog strančarenja, ekonomskog zaostajanja i osećaja nebezbednosti.

Najveći adut armije je strah od nepoznatog posle decenija represivne vlasti. Ovaj opšti simptom Arapskog proleća učinio je da mnogi Egipćani priželjkuju nekog novog „raisa” poput autoritarnog ali kod sirotinje popularnog Gamala Abdela Nasera. Uplašeni su krvavom tranzicijom Sirije, Libije ili Jemena.

Takvi su u petak prvi put javno izašli na ulice demonstrirajući podršku Tantaviju i armiji u Abasiji, nekoliko kilometara od Tahrira, uzvikujući „Egipat nije trg, Egipat je država”.

„Egipat nije trg Tahrir”, kaže i jedan od 20 članova vojne hunte u očitom pokušaju da proslavljeni kairski trg i revoluciju koja je tamo rođena ubaci u mitologiju i tako diskredituje njihov zahtev da vojska odstupi.

Šta zaista misli „ćuteća masa” prozvana Partijom divana pokazaće izbori. Da li je ispravna procena armije o zazoru od novog haosa ili stranog uplitanja i sopstvenoj popularnosti – potvrđena kada je odlučila da Mubaraka pusti niz vodu? Ili se radi o iluziji koju je delio i svrgnuti predsednik jer će se Egipćani – glasajući prvi slobodno za neku od stranaka – priključiti spontanitetu želje za sveopštim promenama iskazivane 18 januarskih dana na Tahriru?

Najača, najorganizovanija i najdisciplinovanija Partija slobode i pravde (FJP), iza koje stoje islamisti Muslimanske braće, traži da armija ode u barake. Uz Demokratsku alijansu, koju predvodi FJP, uz njih još nastupaju Islamska alijansa stranaka ultrakonzervativnih salaifista – egipatske varijante vehabija, kao i umereno islamskastranka Vasat. Ovaj blok nikako ne želi da vojska na bilo koji način ugrozi njihov očekivani izborni uspeh posle decenija potiskivanja sa političke scene.

Bitka između dve trenutno najjače političke sile Egipta, vojske i nekada zabranjene Braće, je potisnula u stranu podeljene sekulariste, liberale i levičarske stranke.

Blok liberala predvodi najstarija egipatska partija Vafd, a među mnogim koalicijama je i Pokret 6. april koji je imao ključnu ulogu tokom januarskog preokreta. Blok je pocepan u strahu od vladavine vojske ili islamista, s tim što bi se mnogi radije opredelili za produžetak saradnje sa armijom koja je trenutno na vlasti.

Današnji izbori jedinstveni su i po tome što prvi put od 1923. ne postoji izrazito liderska ili vladajuća partija.Nema stranke kao što je bio Vafd koji je obeležavao liberalnu eru 1923-52, Nacionalističke i Socijalističke unije u vreme Nasera (1956-75), Partije Egipat koja je obeležila vreme Anvara el Sadata (1976-79) ili u međuvremenu raspuštene Nacionalne demokratske partije koja je bila neprikosnovena tokom Mubarakove vladavine 1981-2011.

Novina ovih izbora je i što je prvi put u parlamentarnoj istoriji zemlje veliki broj kandidata, mahom nezavisnih, ispod 35 godina – procenjuje se blizu 2.000 od ukupno oko 7.000 kandidata za dvodomnu Narodnu skupštinu.

„Izaberite budućnost. Izaberite promene”, poručuju mladi čija je energija u januaru doprinela obaranju Mubarakovog režima tek otvarajući šansu za rešavanje ozbiljnih problema u zemlji u kojoj najmanje 20 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva, u kojoj je svaki treći nepismen a svaki četvrti stanovnik ispod 24 godine bez posla.

Arapsko proleće je u najvećoj zemlji arapskog sveta pred svojim najvećim izazovom. Ambicije armije poslednji su u nizu doprinosa oštrim podelama napaćenog egipatskog društva: islamisti protiv sekularnih, bogati protiv siromašnih, gradovi protiv sela.