Каква ЕУ нас очекује после кризе?

Паралелно са кризом јавног дуга, у Европи се развија двострука политичка криза, у којој су, прво, међусобно супростављене елите држава чланица, а друго,порески обвезници у ЕУ са ,,европском” елитом. Политичкакризасе увек јавља паралелно са економском, будући да су та два поља неодвојиво повезана, али њен двоструки карактер у Европи почиње да изазива егзистенцијалну забринутост. Криза наравно не значи колапс, имајућу у виду да су европске нације снажне и да је заједничка конструкција толико сложена да нико не може себи да приушти трошак њене разградње и да засад не постоји кредибилни алтернативни модел сарадње, али ћемо у наредним годинама присустовати стварању другачијег политичког пејзажа и односа снага у Европи. Србија би требало пажљиво да прати ове догађаје да би се оптимално снашла у европској заједници када коначно буде њен део, али и да би добро проценила дужину процеса приступања, на коју ће много судбоносније утицати поменута криза него формалне одлуке Европског савета 9. децембра.

Прва криза, у којој су међусобно супростављене елите држава чланица, директно ће утицати на промену баланса снага у Европи. Једна алтернатива решења је федерализација Европе, али с обзиром на степен супростављености интереса и визија, ова варијанта није реална. Федерална Европа би значила и федерални буџет, што никоме сада не пада на памет да предлаже. Вероватније је да ће Европа солидарности и кохезије уступити место ,,Европи више брзина“. У првом концентричном кругу биће Немачка и Француска, у другом државе које буду могле (и хтеле) да остану у еврозони, а у трећем ,,периферне државе”. Творац Европе концентричних кругова биће Немачка, која је принципијелно у праву када тврди да све државе не могу бити солидарно одговорне за киксеве једне чланице.

Међутим, исто тако је легитимно поставити питање да ли јак евро одговара свим државама и да ли политика ниских каматних стопа Европске централне банке одговара осталим чланицама. Легитимно питање је и зашто је инфлација само Немачкој главна брига. Можда то нема везе са ,,историјским траумама", већ с конкретном чињеницом да је у Немачкој приватна штедња кључни одговор на критичну демографску слику, па је зато инфлација перципирана као највећа опасност. Али решење за партикуларни проблем не може бити универзално. Немци су у праву када кажу да је креирање заједничких еврооблигација бесмислено без претходне реформе монетарне и економске уније, али праве опасну грешку тиме што недозвољавају Европској централној банци да откупљује дужничке папире угрожених држава. ЕЦБ је једина банка у свету која не помаже државама које имајупроблем и елите тих држава чланица немају више идентичан интерес и резон као немачка елита.

Друга поменута криза супротставља све европске владајуће елите са пореским обвезницима, који ће бити приморани да на својим плећима носе европску конструкцију у наредном периоду. Иако је суштина заједничке Европе била да се обезбеди трајан мир на континенту и да се он врати на међународну сцену као самостални актер, ова идеја је често била ,,продавана” грађанима искључиво економским аргументима. Тако је било лакше и једноставније, али ови аргументи заказују у време економске кризе, а оних кључних грађани више не могу да се сете. Одласком у историју генерације која је одрасла за време ,,хладног рата”, кључни разлози за уједињење Европе се дефинитивно губе из колективне меморије, а порески обвезници - масовни потрошачи постају све егоистичнији. Сведоци смо пораста конзерватизма, ксефонофобије и анти-исламизма у Европи и ови трендови ће се појачавати до тачке да ће се сам европски друштвени и политички модел ставити под знак питања.

Одјек поменутих ,,економских аргумената” чуо се и у Србији, али ни овде није произвео срећније последице него у Европи. То је био познати наратив о милијардама евра које само нас чекају или о аутоматском римовању европских интеграција са бољим животом. Тек у последње време официјелни дискурс се мења и европске интеграције се схватају на прави начин, као једини модел мирне кооперације на Балкану, као катализатор неопходних унутрашњих реформи и као могућност да утичемо на одлуке које се доносе у Бриселу. Поменута политичка напетост у Европи се такође пресликава у Србију, додуше карикатурално, у виду јачања екстремних десничарских и левичарских покрета. Последњи пример је запоседање Филозовског факултета од стране анархиста. Бар је јасно да делимо заједничку судбину са остатком континента, ако је за неку утеху.

Пред нама је дакле време великих турбуленција и промена, исвету,и у Европи. Те промене ћемо најбоље дочекати ако будемо прво мењали себе и дубље промишљали свет и догађаје у њему.