Софија „гура” имигранте на Запад

Софија, Атина, Букурешт, Орестијада, Брисел – Какав сам то злочин починио да би ме држали овде као затвореника? Када ће ме пустити? Кажу за шест месеци. Зашто шест месеци? По ком основу сам затворен? Ја сам избеглица, а не криминалац.

Посета притворској јединици Љубимец на турско-бугарској граници није за плашљиве. Ретке посетиоце из спољашњег света за неколико секунди окружују десетине бесних имиграната, који на различитим језицима узвикују исто питање: „Зашто смо у затвору?”

„Не знамо зашто нас држе овде. Нико не долази да разговара са нама. Нико нам не објашњава шта се догађа”, љутито говори један Тунишанин, стар око двадесет година.

Алжирац у раним тридесетим годинама додаје: „Знам ја своја права. Јесте ли ви (Бугарска) у ЕУ? Знам правила. Не можете ме држати у затвору.”

Од око 1.000 имиграната, колико у просеку сваке године затражи азил у Бугарској, већина завршава у два смештајна центра затвореног типа. Један је Љубимец, а други Бусмансти, у близини Софије. Многи тамо бораве и по неколико месеци, што се коси са законима Бугарске и прописима ЕУ.

Очигледно је да је систем азилантске заштите у Бугарској већ сада нефункционалан, а многи страхују да ће се ситуација сасвим отети контроли када Софија коначно приступи шенгенској зони, у којој нема контроле на граничним прелазима. Очекује се да ће након прикључивања доћи до драстичног пораста броја имиграната у Бугарској, јер ће многи од оних који су за илегални улазак у ЕУ до сада користили турско-грчку границу сада покушати да пут на запад наставе преко Бугарске. Државни званичници потврђују да се оваквим поступањем крше правила ЕУ и одредбе бугарских закона.

„Највећи проблем у бугарском систему заштите азиланата јесте мали капацитет отворених прихватних центара, због чега смо присиљени да људе који траже избеглички статус држимо у камповима затвореног типа,” каже Никола Казаков, директор Државне агенције за избеглице. „Да, то је испод минималних стандарда за пријем азиланата, али капацитети којима Бугарска располаже крајње су ограничени.”

У септембру је разматрање захтева Софије и Букурешта за прикључење шенгенској зони привремено одложено, јер су Холандија и Финска уложиле приговор, тврдећи да Бугарска и Румунија нису у стању да контролишу своје границе. Земље у шенгенској зони не желе да се понови ситуација виђена у Грчкој, где је само током 2010. преко турско-грчке границе ушла 41.000 имиграната, у нади да ће тако стићи до западне Европе.

Званично, рок за решавање азилантских захтева у Бугарској износи шест месеци. У пракси, захтеви се решавају много дуже због честих одлагања и дуготрајних жалбених поступака. Заробљени у колективним центрима док траје решавање захтева, многи азиланти само желе да изађу напоље. Да би их пустили, азиланти морају да потпишу изјаву којом потврђују да имају обезбеђен смештај и да су финансијски у стању да се издржавају, па многи једноставно наводе лажне адресе.

Многи не знају да се потписивањем овог документа трајно одричу права на било какву материјалну помоћ државе, укључујући и смештај. Када се једном потпише, не постоји начин да се дата изјава повуче. Азиланти су од тог тренутка дужни да се сами старају о себи, упркос томе што немају право на рад и не могу примати помоћ од државе.

Будући да су присиљени да бирају између просјачења, рада на црно или чак крађе, не изненађује то што чак и они који су можда желели да остану у Бугарској на крају одлучују да оду у друге европске земље. Од 2000. до данас, од приближно 15.000 захтева повучено је око 6.000. Тих 6.000 људи је нестало из система и бугарске власти не знају где се они сада налазе.

Многи азиланти у Бугарској се налазе у зачараном кругу подношења захтева, одбијања, подношења жалби и обнављања захтева – и за све то време немају право да раде, примају помоћ, изнајме стан или се интегришу.

Мухамед, Авганистанац у својим тридесетим, провео је у Бугарској 12 година. Још чека на коначну одлуку о захтеву за азил, а у међувремену је већ поднео осам засебних захтева.

„Не могу и не желим да се вратим у Авганистан, где бих био у животној опасности. Немам новца да платим шверцере да ме пребаце из Бугарске у неку другу европску земљу”, каже он.

Преко границе са Турском у Бугарску сваке године у просеку нелегално уђе око 600 људи, а прелазак организују шверцери из Турске, који наводно за то наплаћују око 1.000 евра.

„Као на пијаци – одеш и изабереш шверцера зависно од тога у коју земљу у Европи желиш да стигнеш и колико можеш да платиш”, каже Фархат, Авганистанац у двадесетим годинама, који је бугарско-турску границу прешао 2001.

Већина се опредељује за Грчку, као земљу која је део шенгенске зоне. Ситуација у Грчкој је веома тешка. Преко границе са Турском пристижу хиљаде имиграната, многи од њих у бекству од оружаних сукоба и екстремне беде у земљама као што су Авганистан, Конго, Ирак и Либија.

„Након што смо појачали контролу копнене границе, појачао се прилив преко река. У првом кварталу 2011. тако је у земљу ушло 11.200 нелегалних имиграната”, каже Георгиос Сламагас, шеф полиције у Орестијади, грчком граду на граници са Бугарском и Турском.

Мало је оних који верују да ће патроле успети да зауставе прилив имиграната који очајнички покушавају да се докопају Запада.

Као и Грчка, Белгија прима на хиљаде захтева за азил. Током 2010, 19.941 имигрант је поднео захтев за избеглички статус, а само у првих седам месеци 2011. године пристигло је још 13.493 пријава. У складу са правилима важећим у ЕУ, Белгија не затвара нелегалне имигранте у притворске јединице, а, за разлику од Бугарске и Грчке, развила је програме социјалне оријентације којима се имигранти информишу о томе како земља функционише. Важан елемент система у Белгији чини подстицање имиграната – укључујући и подносиоце захтева за азил – да траже посао. Белгијски модел даје пример добре праксе у овој области, али такав начин рада доста кошта.

„Време је да и Бугарска на прави начин реши постојеће недостатке у систему”, каже Лоренцо Марсили, директор Европских алтернатива, који препоручује да Софија у најкраћем року установи ефикасне процедуре за интеграцију избеглица.

Уколико не предузме потребне кораке, „Бугарска ће се наћи у истој ситуацији као Грчка”, упозорава он, а бугарска јавност за то сасвим сигурно није спремна.

Овај чланак је написан као део Балканске стипендије за новинарску изузетност, иницијативе фондација „Роберт Бош” и „Ерсте”, у сарадњи са Балканском истраживачком мрежом.