Sofija „gura” imigrante na Zapad

Sofija, Atina, Bukurešt, Orestijada, Brisel – Kakav sam to zločin počinio da bi me držali ovde kao zatvorenika? Kada će me pustiti? Kažu za šest meseci. Zašto šest meseci? Po kom osnovu sam zatvoren? Ja sam izbeglica, a ne kriminalac.

Poseta pritvorskoj jedinici Ljubimec na tursko-bugarskoj granici nije za plašljive. Retke posetioce iz spoljašnjeg sveta za nekoliko sekundi okružuju desetine besnih imigranata, koji na različitim jezicima uzvikuju isto pitanje: „Zašto smo u zatvoru?”

„Ne znamo zašto nas drže ovde. Niko ne dolazi da razgovara sa nama. Niko nam ne objašnjava šta se događa”, ljutito govori jedan Tunišanin, star oko dvadeset godina.

Alžirac u ranim tridesetim godinama dodaje: „Znam ja svoja prava. Jeste li vi (Bugarska) u EU? Znam pravila. Ne možete me držati u zatvoru.”

Od oko 1.000 imigranata, koliko u proseku svake godine zatraži azil u Bugarskoj, većina završava u dva smeštajna centra zatvorenog tipa. Jedan je Ljubimec, a drugi Busmansti, u blizini Sofije. Mnogi tamo borave i po nekoliko meseci, što se kosi sa zakonima Bugarske i propisima EU.

Očigledno je da je sistem azilantske zaštite u Bugarskoj već sada nefunkcionalan, a mnogi strahuju da će se situacija sasvim oteti kontroli kada Sofija konačno pristupi šengenskoj zoni, u kojoj nema kontrole na graničnim prelazima. Očekuje se da će nakon priključivanja doći do drastičnog porasta broja imigranata u Bugarskoj, jer će mnogi od onih koji su za ilegalni ulazak u EU do sada koristili tursko-grčku granicu sada pokušati da put na zapad nastave preko Bugarske. Državni zvaničnici potvrđuju da se ovakvim postupanjem krše pravila EU i odredbe bugarskih zakona.

„Najveći problem u bugarskom sistemu zaštite azilanata jeste mali kapacitet otvorenih prihvatnih centara, zbog čega smo prisiljeni da ljude koji traže izbeglički status držimo u kampovima zatvorenog tipa,” kaže Nikola Kazakov, direktor Državne agencije za izbeglice. „Da, to je ispod minimalnih standarda za prijem azilanata, ali kapaciteti kojima Bugarska raspolaže krajnje su ograničeni.”

U septembru je razmatranje zahteva Sofije i Bukurešta za priključenje šengenskoj zoni privremeno odloženo, jer su Holandija i Finska uložile prigovor, tvrdeći da Bugarska i Rumunija nisu u stanju da kontrolišu svoje granice. Zemlje u šengenskoj zoni ne žele da se ponovi situacija viđena u Grčkoj, gde je samo tokom 2010. preko tursko-grčke granice ušla 41.000 imigranata, u nadi da će tako stići do zapadne Evrope.

Zvanično, rok za rešavanje azilantskih zahteva u Bugarskoj iznosi šest meseci. U praksi, zahtevi se rešavaju mnogo duže zbog čestih odlaganja i dugotrajnih žalbenih postupaka. Zarobljeni u kolektivnim centrima dok traje rešavanje zahteva, mnogi azilanti samo žele da izađu napolje. Da bi ih pustili, azilanti moraju da potpišu izjavu kojom potvrđuju da imaju obezbeđen smeštaj i da su finansijski u stanju da se izdržavaju, pa mnogi jednostavno navode lažne adrese.

Mnogi ne znaju da se potpisivanjem ovog dokumenta trajno odriču prava na bilo kakvu materijalnu pomoć države, uključujući i smeštaj. Kada se jednom potpiše, ne postoji način da se data izjava povuče. Azilanti su od tog trenutka dužni da se sami staraju o sebi, uprkos tome što nemaju pravo na rad i ne mogu primati pomoć od države.

Budući da su prisiljeni da biraju između prosjačenja, rada na crno ili čak krađe, ne iznenađuje to što čak i oni koji su možda želeli da ostanu u Bugarskoj na kraju odlučuju da odu u druge evropske zemlje. Od 2000. do danas, od približno 15.000 zahteva povučeno je oko 6.000. Tih 6.000 ljudi je nestalo iz sistema i bugarske vlasti ne znaju gde se oni sada nalaze.

Mnogi azilanti u Bugarskoj se nalaze u začaranom krugu podnošenja zahteva, odbijanja, podnošenja žalbi i obnavljanja zahteva – i za sve to vreme nemaju pravo da rade, primaju pomoć, iznajme stan ili se integrišu.

Muhamed, Avganistanac u svojim tridesetim, proveo je u Bugarskoj 12 godina. Još čeka na konačnu odluku o zahtevu za azil, a u međuvremenu je već podneo osam zasebnih zahteva.

„Ne mogu i ne želim da se vratim u Avganistan, gde bih bio u životnoj opasnosti. Nemam novca da platim švercere da me prebace iz Bugarske u neku drugu evropsku zemlju”, kaže on.

Preko granice sa Turskom u Bugarsku svake godine u proseku nelegalno uđe oko 600 ljudi, a prelazak organizuju šverceri iz Turske, koji navodno za to naplaćuju oko 1.000 evra.

„Kao na pijaci – odeš i izabereš švercera zavisno od toga u koju zemlju u Evropi želiš da stigneš i koliko možeš da platiš”, kaže Farhat, Avganistanac u dvadesetim godinama, koji je bugarsko-tursku granicu prešao 2001.

Većina se opredeljuje za Grčku, kao zemlju koja je deo šengenske zone. Situacija u Grčkoj je veoma teška. Preko granice sa Turskom pristižu hiljade imigranata, mnogi od njih u bekstvu od oružanih sukoba i ekstremne bede u zemljama kao što su Avganistan, Kongo, Irak i Libija.

„Nakon što smo pojačali kontrolu kopnene granice, pojačao se priliv preko reka. U prvom kvartalu 2011. tako je u zemlju ušlo 11.200 nelegalnih imigranata”, kaže Georgios Slamagas, šef policije u Orestijadi, grčkom gradu na granici sa Bugarskom i Turskom.

Malo je onih koji veruju da će patrole uspeti da zaustave priliv imigranata koji očajnički pokušavaju da se dokopaju Zapada.

Kao i Grčka, Belgija prima na hiljade zahteva za azil. Tokom 2010, 19.941 imigrant je podneo zahtev za izbeglički status, a samo u prvih sedam meseci 2011. godine pristiglo je još 13.493 prijava. U skladu sa pravilima važećim u EU, Belgija ne zatvara nelegalne imigrante u pritvorske jedinice, a, za razliku od Bugarske i Grčke, razvila je programe socijalne orijentacije kojima se imigranti informišu o tome kako zemlja funkcioniše. Važan element sistema u Belgiji čini podsticanje imigranata – uključujući i podnosioce zahteva za azil – da traže posao. Belgijski model daje primer dobre prakse u ovoj oblasti, ali takav način rada dosta košta.

„Vreme je da i Bugarska na pravi način reši postojeće nedostatke u sistemu”, kaže Lorenco Marsili, direktor Evropskih alternativa, koji preporučuje da Sofija u najkraćem roku ustanovi efikasne procedure za integraciju izbeglica.

Ukoliko ne preduzme potrebne korake, „Bugarska će se naći u istoj situaciji kao Grčka”, upozorava on, a bugarska javnost za to sasvim sigurno nije spremna.

Ovaj članak je napisan kao deo Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija „Robert Boš” i „Erste”, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.