Мирно, тихо срце

Недавно, на Солунском фестивалу "Златни Александар", а за животно дело, припао је Чену Кајгеу (Пекинг, 1952), култном редитељу, припаднику такозване "пете генерације" кинеских филмских стваралаца (заједно са својим некадашњим сниматељем, а касније и колегом у конкурентском односу – Жангом Јимоуом). Они су одрастали, школовали се и стасавали у драматичним околностима Културне револуције, да би снагом својих дела пробили све културне баријере и кинески филм 80-их 20. века начинили интернационално познатим и признатим.

Аутор интернационално награђиваних филмова као што су "Жута земља", "Заводљиви месец", "Император и убица", "Заједно", и правог ремек-дела "Збогом моја конкубино" ("Златна палма" и две номинације за Оскара), већ почетком 2006. на Берлинском фестивалу представио је свој епски спектакл "Обећање" у који је уложено чак 35 милиона долара, што га чини најскупљим филмом икада снимљеним у Кини.

У овом филму епохе, снимљеном у готово нестварно лепим граничним пределима провинције Јунан и Тибета, уз употребу модерних филмских специјалних ефеката ("Технологија никада није била нити ће бити душа филма, њу чине људи..."), Чен Кајге кроз традицију, веровања, културу и вештине својих средњовековних јунака, метафорички говори и о Кини 21. века...

● Понудили сте нам филм епохе и обиље узбудљиве акције, а заправо сте нас суочили са питањима морала, вере и љубави?

– Мислим да је овај филм као огледало у којем људи могу да виде свој одраз јер верују у различите ствари. Oн представља генерације Кинеза током времена и оно за шта су се борили – за победу, за славу. Међутим, многи од њих су заробљеници у срцу, прилично конфузни у односу на оно што мисле да могу да ураде и то не само на спиритуалном нивоу. Слобода и судбина су есенцијалне ствари и многи нису срећни јер сматрају да су контролисани судбином. Али, шта је судбина и какву судбину имате, умногоме зависи од тога какви сте и ко сте.

● Говорите о слободи, освајању слободе, али шта је за Вас слобода?

– У прошлости је Кина била веома затворено друштво у којем људи често нису имали ни помисао о слободи. То значи да у то време није било јасне идеје о томе шта значи бити слободан. Пошто се Кина отворила ка свету, људи су почели да осећају и страх за посао, за место живљења, али и могућност да бирају посао и место где ће живети. То им је створило помисао да су слободни људи. А, заправо, нису јер да би били истински слободни морали би прво да ослободе сопствено срце. Откако кинеска економија расте и постаје све већа и већа, место у срцу постаје све мање и мање. Онако како ја разумем слободу, она за мене значи слобода срца. Ако имате слободу срца можете да урадите толико много различитих ствари, а не само да трчите за новцем. Јер, новац је главна преокупација великог броја данашњих Кинеза.

● Није ли то и својеврсно плаћање данка глобализацији? И Ви морате да мислите на новац?

– То је у основи тачно, но, мислим да сам пролазећи кроз различита животна искуства у суштини постао будиста. Желео бих да имам веома мирно и тихо срце. Мислим да је моје срце веома мирно и кореспондира са спољашњим светом на начин на који ја то желим. И зато сматрам да је снимање филма само снимање филма и ништа више. Моја обавеза је, наравно, да га пратим по фестивалима на којима се он суочава са толико различитом публиком и критичарима, али ја са мојим филмом "комуницирам" само преко свог срца...

●"Обећање" је за кинеске услове невероватно скуп филм. Лако је рећи "ја сам га снимао само својим срцем", али иза тога стоје велика средства. Каква је онда Ваша одговорност?

– Моја је одговорност у томе да снимим што бољи филм, филм који ће свим уметницима који у њему раде створити прилику да покажу свету азијску културу и традицију. Да покажу способност филмског кореспондирања са западним светом. Био сам прилично нервозан, јер никада пре нисам био у позицији да потрошим толико много новца. Било је потребно стрпљења и много љубави. Уосталом, судбину можете променити једино уз помоћ љубави. Знам, звучи апстрактно, али је истинито. Ми се суочавамо са тешким изазовима глобализације, чак се и запитамо зашто се још увек зовемо Кинезима.

● Да ли у изазове глобализације спада и такозвани нови кинески филм?

– Покушавамо да променимо нешто у језику новог кинеског филма. То је и моја генерација редитеља својевремено покушавала да уради, још док смо били студенти Филмске академије у Пекингу, пре и после Културне револуције. Желели смо да снимамо филмове који не би били у функцији политичке пропаганде, који не би били оптерећени са превише "мисаоних" дијалога, већ би омогућавали гледаоцима да нешто виде, осете, и сами закључе. Мислим да је у свему сада највећи проблем што је више од 75 одсто светског тржишта окупирано холивудским филмом, чак и у Кини. То отвара питање бити или не бити. Треба да покажемо да смо још увек ту, да смо спремни да понудимо нешто интересантно публици која има висока очекивања од домаћег филма.

● А да ли сте мотивацију за овакав филм, онако тајно, дубоко у себи, можда пронашли и у жељи да се такмичите са својим колегама Жангом Јимоуом или, можда, чак и Ангом Лијем, који су већ снимили сличне спектакле епохе?

– Не мислим да је Анг Ли још увек кинески редитељ, он је амерички редитељ. Нисам убеђен да може да постоји конкуренција између мене и Анга Лија. Међутим, очигледно је да Жанг Јимоу још увек ради и у Кини и да је кинески редитељ. Мање-више, ми смо били сарадници али и конкуренти кроз читаву каријеру која је добрим делом текла паралелно. Али, морам рећи да смо и један и други у тешкој позицији у односу на то колико можемо да урадимо и колико далеко можемо да идемо. Нагађам да и један и други још увек имамо много добрих и интересантних прича које бисмо желели да испричамо, али време за то још није дошло. Морам да кажем да смо и ми збуњени, и са надом да имамо и бољи избор у ближој будућности. Ослушкујем и примећујем да је моје срце веома тихо и не жели да виче: "Хеј, ја сам ту, могу да урадим још многе добре ствари и да покажем шта још има у њему!".

● Можете ли сада да снимите филм о Културној револуцији?

– Још не. Можда у догледно време. Покушавам то да урадим, јер сам  цео тај период искусио на сопственој кожи, тако да знам шта се и како дешавало. Оно што покушавам да урадим јесте да не шокирам западну публику која би после могла да каже: "О мој Боже, па у то време није било никаквих људских права". То није моја намера ни моја жеља. Мислим да је много важнија ствар помоћи кинеској публици да научи ствари из сопствене историје, како се оне више никада не би понављале. Могло би се рећи да су основне ствари из Културне револуције још ту, и мислим да власти то знају, зато и не воле то ни да помињу. Друштвена стабилност је увек основни обзир, али ја не видим како се та стабилност може нарушити снимањем добрих филмова.

--------------------------------------------------------------------------

Редитељ као алпиниста, филм као пушење

Филмски редитељ је попут алпинисте. Он се увек пење на исту планину, понекад из различитог угла или са различите стране. Није важно да ли снимам документарни или играни филм, увек покушавам да представим исту ствар: људску природу... Филм је, попут цигарета, тешко оставити. Знаш да ти смета, да попушта здравље, да патиш, али настављаш да пушиш, односно да их снимаш...