Дечје вапаје нико није чуо

Ниш – Психички утучен четрнаестогодишњак Алекса Јанковић је, после добијених тешких батина од вршњака, извршио самоубиство, 12. маја ове године. Скочио је кроз прозор стана у којем је живео са мајком, сестром и бабом. Пре тог трагичног догађаја, прошле зиме и пролећа, мало је ко веровао Алекси, ученику седмог разреда Основне школе „Сретен Младеновић Мика” у Нишу, да је под тешком психичком и физичком тортуром, да га тројица вршњака прогањају, малтретирају и туку. Жалио се дечак родитељима, жалио наставницима у школи, али...

Његови вапаји да му се помогне и да буде заштићен остајали су дуго, чини се предуго без одговора. То што су вршњаци данима и месецима шиканирали Алексу свуда где су могли – и у школи и, још више, у школском дворишту, на улици и пред зградом у којој станује, није био довољан сигнал да се заустави терор голобрадих, који су себи дали за право да примењују неке своје законе и силу.

Када су старији, и у школи и у полицији, очигледно и у породици схватили да је враг однео шалу, већ је, нажалост, било касно.

Данас, шест месеци након трагичног догађаја, против тројице малолетника и вршњака Алексиних, завршен је истражни поступак. У Палати правде речено нам је да је све спремно за почетак припремног рочишта.

– По пријави Службе за сузбијање малолетничке деликвенције нишке Полицијске управе, а на захтев Вишег тужилаштва у Нишу, покренут је поступак против тројице малолетних лица због повреда нанетих вршњаку. Реч је о повредама које је дечак задобио приликом последњег физичког насртаја вршњака на њега када су му сломљене наочари и када је добио батине, а последице биле видљиве и тешке – подливи, модрице и потрес мозга. Суђење ће бити затворено за јавност због специфичности случаја и не зна се колико ће трајати – кажу у Вишем суду у Нишу.

У нишкој ОШ „Сретен Младеновић Мика” директорка Сузана Поповић-Ицковски рекла је да ће се о свему предузетом у самој школи међу наставницима и у Школском одбору, као и у Школској управи Нишавског округа, огласити званичним саопштењем Министарство просвете. У међувремену, истакла је директорка, договор је да нико изјавама и коментарима не иступа у јавности.

За ову школу се у Нишу говори све у суперлативу – од добре организације, великог броја награда и признања, чак и на међународној сцени до посебних и значајних успеха у неговању основних принципа прихватања различитости и толеранцији, по чему је јединствена не само у нишком крају, већ у целој Србији. На овоме се посебно потенцира, јер школу, од укупног броја ученика похађа чак 20 одсто припадника ромске националности.

О Алекси у школи такође се износе само лепе ствари. И сви жале за њим.

О тројици ученика, који су пролетос завршили основно образовање и отишли из ове школе и сада су у некој од средњошколских установа, каже се „да нису били конфликтне личности”, као „и да се не зна да су некога у школи и школском дворишту малтретирали”. О њима се, такође, говори „да нису били лоши ђаци и да нису имали ни неоправдане часове”.

О трагичном догађају, неформално, у школи кажу „да верују да ће пре бити последица нечега што се догађало ван школских просторија и дворишта и да је то можда последица несређених односа у породици трагично преминулог дечака”...

Руководство школе је, сазнали смо, после бројних жалби родитеља и малог Алексе да га вршњаци шиканирају и туку, ипак на предлог психолога у установи Слађане Голубовић одредило једног од својих наставника да стално буде уз њега и дечаку буде нека врста заштите. Али, само док је био у школи и у дворишту. То задужење припало је наставнику приправнику Владиславу Петковићу који, међутим, није више у овој образовној установи. Сада, сазнајемо, ради у једном оближњем селу.

После свега што је било прошлог пролећа, а што је узроковало самоубиство четрнаестогодишњака Алексе Јанковића, али и након најновијих догађаја ових дана пред почетак суђења малолетницима осумњиченим за малтретирање дечака, који су поново обележени претњама, што је свакако једна врста насиља, у Нишу се чека на то шта ће суд рећи.

Свакако и да ли ће, коначно, бити предузето нешто конкретно да се овакви трагични догађаји не понове – никада.