Понављачи

Супермена из Лознице победили су студенти понављачи с Београдског универзитета пласирајући се у ударне термине и на ударне ступце у већини наших медија.
Поборници Болоње, од којих су многи залутали на путу од ЕУ до БУ, за катастрофалну пролазност на испитима оптужили су лоше реформисане наставне планове. Ту негде су се чули и студентски аргументи о строгим професорима који зачаурени у својим кабинетима по ваздан размишљају колико ће својих млађаних колега да оборе.

Они који баш и не знају добро да сабирају, податак да је у јануарско-фебруарском року тек око 16 одсто студената БУ положило све испите предвиђене реформисаним програмима приписали су посттрауматском искуству после афере "Индекс". Боље да се по ходницима прича како професор масовно руши студенте, него да се шапуће како велика пролазност на његовом испиту има везе са омиљеном иностраном валутом. "Рупа" у овој теорији је датум хапшења професора – 20. фебруар, значи после катастрофалног испитног рока. Неки су се у страху запитали шта ли ће тек бити у наредном испитном року.

Може бити да у коначном збиру разлога за овако поражавајуће резултате буде од свега овога помало, укључујући и Супермена, али се негде на овом списку изгубила још једна важна реч – "лењост".

А анализе говоре следеће: да је само 1.534 бруцоша на БУ, од укупно њих 9.637, положило све испите; да сви нису чак ни пријавили испите, већ је то учинио сваки други академац; да је у амфитеатрима гужва само када се организује свечани пријем бруцоша; да се читаонице пуне само уочи испитног рока; да се за потписе (о редовности похађања наставе) на крају семестра већина увек некако – "снађе", а да их ретки заиста заслуже...

Наравно, тачно је да има престрогих професора, неправедних оцена и лакшег и тежег градива, али је тачно и да се све то може надоместити "загревањем столице". Тада не би било ни потребе да "самоорганизоване групе" захтевају да се снизе школарине. Било би им свеједно.

Изузетака, наравно, има. Јер, како омиљени цитат наших родитеља "о загревању столице" објаснити маси ученика који су одлично урадили пријемни, из школе донели све петице, али су ипак, због ниске уписне квоте, морали да плате школарину. Е, то је већ питање за државу и факултете, као што има оправдање и питање о томе зашто не постоји јединствени критеријум за утврђивање цена студија. До тада, њима преостаје једино да се потруде да редовним полагањем испита пређу с родитељског на државни буџет. И да се надају да ће се уписне квоте и школарине, једног дана, коначно, одређивати према јасним критеријумима, а не у складу с величином рупе коју треба закрпити на факултетском буџету.

Када се подвуче црта, слутим да ћемо се без обзира на Болоњу 1 или 2, техничку, демократску, јединствену, или неку пету владу, са истом овом причом ипак срести поново, на истом месту, у априлу 2008. Ко не верује, нека купи "Политику". И понови градиво.