Година осамостаљења Србије

Две од четири велике политичке теме које су демократске власти "наследиле" 2000. окончане су у управо истеклој 2006. години, а главни резултат је – самостална демократска држава Србија. Проблеми државне заједнице Србија и Црна Гора и промене Устава Србије из Милошевићеве ере више не постоје, али су нам о врат остала окачена два још тежа "камена" – будућност Косова и Метохије и испуњење обавеза према Хашком трибуналу. Од сарадње са Хагом, у првом реду хапшења Ратка Младића, пак, директно зависи наставак преговора Србије са Европском унијом о Споразуму о стабилизацији и придруживању и њено учешће у разним међународним организацијама. Али, бар смо на самом крају године коначно ушли у Партнерство за мир, предворје ексклузивног клуба званог Северноатлантска алијанса, или НАТО.

Протекла година остаће упамћена и по смрти Слободана Милошевића, човека који је десет година господарио животима грађана Србије, да би сопствени живот окончао у притвору Хашког трибунала у покушају да се одбрани од оптужби за геноцид.

Косовом, Хагом и бројним другим проблемима Србије у следећој години бавиће се нова влада. Нови устав, усвојен консензусом у Скупштини Србије и потврђен на референдуму за чији је успех требало прескочити изузетно висок цензус ("за" је требало да гласа више од 50 одсто свих пунолетних грађана), довео је до, за опозицију превремених, а за власт редовних, парламентарних избора заказаних за 21. јануар 2007.

КОСОВО БЕЗ РЕШЕЊА – У Бечу су 20. фебруара почели разговори о будућности Косова и Метохије. Преговарачки тимови Београда и привремених косовских институција, уз међународно посредовање, одржали су осам рунди преговора без битнијих резултата, осим донекле у заштити културне баштине. Почетак преговора, иначе, одложен је за месец дана, због смрти Ибрахима Ругове, "архитекте и стратега независности" Косова. За новог председника Косова изабран је Фатмир Сејдиу (ДСК).

Почетком марта Влада Косова је, након оставке Бајрама Кaсумија, добила новог председника – Агима Чекуа, команданта Косовског заштитног корпуса (претходно припадника хрватске војске, а од маја 1999. године команданта ОВК).

Унмик је добио новог шефа –Немца Јоахима Рикера, који је у делу косовске и међународне јавности представљен и као последњи специјални изасланик УН. Последња порука пред одлазак Рикеровог претходника Данца Сорена Јесена Петерсена, упућена Албанцима, била је – независност до краја године.

Како је изгледало почетком године, Петерсенове речи су имале покриће. Међутим, снажнија дипломатска активност званичног Београда, тврђи став Русије у Контакт групи, па и "буђење" појединих чланица Европске уније које имају проблема са сепаратистичким покретима (Шпанија, на пример), продужили су мандат Мартију Ахтисарију, међународном посреднику у преговорима, који је намеравао у новембру да представи свој план за Косово.

ПРЕКИД ПРЕГОВОРА СА ЕУ – Европска унија је 3. маја одлучила да суспендује преговоре са Србијом и Црном Гором о стабилизацији и придруживању пошто се најтраженији хашки оптуженик Ратко Младић до тада није нашао у Хагу. Неухватљиви Младић није доведен пред главног хашког тужитеља Карлу дел Понте ни пошто је коначно донета одлука о формирању Савета за националну безбедност (12. јануара), ни после хапшења једног од главних помагача Јова Ђога, бившег официра Републике Српске, ни бројних незваничних информација почетком године да је лоциран и опкољен, ни после привођења још десет његових јатака, ни после доношења Акционог плана за хапшење Младића и преосталих оптуженика које Хаг потражује (представљен Бриселу 16. јула).

Убрзо по објављивању одлуке о прекиду преговора са ЕУ, истог дана, потпредседник Владе Србије Мирољуб Лабус поднео је оставку, а на његово место је у јуну именована Ивана Дулић-Марковић, тадашњи министар пољопривреде, такође из Г17 плус. Г17 плус је, иначе, условио останак у влади наставком преговора са ЕУ и орочио га за 1. октобар. Оставке вицепремијерке и три министра констатоване су тек 9. новембра.

СМРТ У ХАГУ – Слободан Милошевић, бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије, умро је 11. марта у хашком затвору. Оптужница у неколико тачака, између осталог и за геноцид, никада неће бити доказана. После скоро пет година проведених у притвору, неколико недеља пре краја извођења доказа одбране по оптужници за Косово Милошевић је преминуо, како је утврђено после обдукције, од инфаркта.

Сахрањен је 18. марта у дворишту породичне куће у Пожаревцу, а комеморацији у Београду испред Скупштине СЦГ (сада Дом Народне скупштине) присуствовало је око сто хиљада људи. Сахрани није присуствовао нико од чланова Милошевићеве уже породице.

Шест дана пре Милошевића, 5. марта, у својој хашкој ћелији нађен је обешен Милан Бабић, бивши лидер Срба у Хрватској. Бабић је био заштићени сведок у процесу против Слободана Милошевића, а био је осуђен на 13 година затвора пошто је 2003. признао кривицу за прогон Хрвата из Книнске крајине 1991-92.

Још један Србин у Хагу био је пред вратима смрти, али својевољно – Војислав Шешељ је 28 дана штрајковао глађу тврдећи да то чини због тога што му је хашки суд угрожавао права. Штрајк је започео 11. новембра, а престао је да штрајкује пошто му је жалбено веће хашког суда дозволило да се брани сам. Шешељ је тражио и да му сви судски списи буду преведени на српски језик, да суд региструје његове правне саветнике, те да његовој супрузи буде дозвољено да га посећује без икаквих ограничења – и ови захтеви су му испуњени.

РАСПАД СЦГ – На референдуму 21. маја грађани Црне Горе изгласали су независност. Тако је престала да постоји државна заједница Србија и Црна Гора, наследница СРЈ, која је била наследница СФРЈ, а тиме је и Србија после 88 година поново стекла независност. Ова чињеница о Србији би, иначе, била на почетку овог прегледа догађаја у 2006. години – да је постала самостална вољом својих, а не црногорских грађана (55,5 одсто изашлих, односно око 230.000 грађана Црне Горе је гласало за независност ) и да се њен државни врх није све време упињао да сачува заједницу са Црном Гором. Због тога је независност Србије дочекана са млаким одушевљењем, због тога је и Влада Србије одлуку о признању Републике Црне Горе донела тек 15. јуна.

А Влада Србије је распадом државне заједнице преузела министарства спољних послова и одбране и "припадајуће" министре Вука Драшковића и Зорана Станковића. Њихов ангажман у влади Војислава Коштунице никада није верификован у Народној скупштини Србије. Претекао их је устав.

МИТРОВДАНСКИ УСТАВ – Свечаним проглашењем у Дому Народне скупштине Србије 8. новембра, на Митровдан, ступио је на снагу нови Устав, заменивши "Милошевићев" из 1990. године, који је донела једнопартијска скупштина. Нови устав донет је шест година после петооктобарских промена, иако је Демократска опозиција Србије обећавала да ће то бити једна од првих ствари коју ће урадити кад падне режим Слободана Милошевића. Текст овог устава урађен је практично за неколико дана (и ноћи), заправо усаглашена су два предлога – Владе Србије и председника Србије, да би га, без претходне јавне расправе (истина, власт је тврдила да се о предлозима устава расправљало претходних неколико година), 30. септембра потврдила 242 народна посланика, а онда на референдуму 28. и 29. октобра 53 одсто, или око 3,5 милиона грађана. Забележено је и да је том приликом први пут у животу гласао и Његова светост патријарх српски Павле.

Главни разлог за оволику журбу било је одлагање Ахтисаријевог решења за Косово, као и још једна потврда да је КиМ део Србије, што је наведено већ у преамбули највишег правног акта. Да не би било све толико једнообразно постарала се Либерално-демократска партија и неколико странака и невладиних организација, које су водиле кампању за бојкот референдума, незадовољни процедуром и текстом новог устава.

Нови устав био је разлог и за расписивање парламентарних избора (за 21. јануар 2007), а колико су договори странака о датуму били тешки најбоље говори податак да је Уставни закон за спровођење новог устава усвојен 10. новембра око 2.30 сати ујутро.

Устав је, иначе, помогао Коштуничиној влади да не падне у парламенту, будући да су по усвајању Устава представници Г17 плус били принуђени да испуне обећање и, после једног "неписменог" покушаја, ипак поднесу коректно написане оставке. Без подршке ове странке, Коштуница би врло тешко успео да обезбеди подршку својој влади до краја мандата.

СРБИЈА У ПАРТНЕРСТВУ – Србија је постала чланица Партнерства за мир према прилично неочекиваној одлуци 29. новембра на самиту НАТО-а у Риги. Србија је 23. чланица овог програма Северноатлантске алијансе. Реч је о организацији за војну сарадњу, али је пријем Србије у Партнерство, пре свега, "политички корак напред". Борис Тадић, председник Србије, потписао је 14. децембра у седишту НАТО-а оквирни споразум о приступању Србије Партнерству, а потом је председник Скупштине Србије Предраг Марковић званично затражио пријем Србије у статус придруженог члана Парламентарне скупштине НАТО-а, у којој је до сада имала статус посматрача.

СТРАНАЧКЕ (НЕ) ПРИЛИКЕ – У 2006. години неке странке су доживеле промене у врху, највеће – Социјалистичка партија Србије и Г17 плус. Ивица Дачић је 3. децембра наследио преминулог Слободана Милошевића на челу СПС-а, а Млађан Динкић је стао на чело Г17 плус, пошто је Мирољуб Лабус поднео оставку 13. маја, будући да странка није подржала његов предлог да изађу из владе. Покрет снага Србије има истог лидера – Богољуба Карића, али он није доступан – налази се у бекству пред пореским органима. Ружица Ђинђић је кооптирана у Председништво Демократске странке, а Маја Гојковић није предложена за потпредседника Српске радикалне странке.

КРАЈ СУЂЕЊА – Пред Међународним судом правде у Хагу завршено је суђење по тужби коју је Босна и Херцеговина поднела против бивше СРЈ за агресију и геноцид почињене током рата у БиХ. Главна расправа је и почела почетком ове године, иако је тужба поднета у марту 1993. године. Пресуда ће бити саопштена почетком 2007. године и уколико буде неповољна по нас, БиХ ће имати право на накнаду штете, коју ће вероватно морати да отплаћују многе будуће генерације грађана Србије (и Црне Горе, пошто она из овог спора није изузета).