Омча, коме?

Садам Хусеин је био окрутни тиранин и тешко да ико то може да оспорава. Доказано је да је систематски прогањао и масакрирао политичке ривале и сопствени народ.

Највиши ирачки суд сматра да због злочина против човечности заслужује да буде погубљен. Данас, сутра, у сваком случају за мање од месец дана.

Да ли ће његова егзекуција утицати на погоршање ионако хаотичне ситуације у Ираку? Да ли је то сипање уља или воде на ватру? Ко ће превагнути: они који су се радовали кад је изречена пресуда, или они који су због пресуде демонстрирали?

Власти у Багдаду озбиљно морају да о овоме поразмисле пре него што навуку омчу раису који је 24 године брутално управљао Ираком. Више се не ради о егзекуцији. Судство је саопштило своју коначну реч. У питању је судбина земље која се трагично поделила после инвазије, пада Садамовог режима и троипогодишње окупације.

Истина је да је Садам, по узору на омиљеног Стаљина, источњачки сурово газио већину Ирачана, невезано за њихово етничко или верско порекло. Али, истина је такође да га значајан део становништва и данас сматра легитимним и – изненађујуће – уваженим лидером.

Необријани, уморни и унезверени Садам ухваћен у земуници није Садам који Ирачанима остаје у памћењу. Овај последњи је уредан, снежнобеле кошуље и добро скројеног црног одела. Био је више од палог диктатора, више од ратног злочинца: експлоатишући судску драму, на неки уврнути начин постао је персонификација сувереног Ирака. "Ја сам Садам Хусеин, председник Ирака", рекао је на почетку суђења и тако се држао до краја.

Љутит и провокативан, умногоме је повратио имиџ моћног. Успео је да из суднице одашиље своје поруке позивајући на отпор окупатору. Држао се Курана и на последњем суђењу – када му је одбијена жалба и када смо га могуће последњи пут видели – узвикивао да је спреман да постане мученик.

Такав Садам има утицај. Они који га подржавају тражиће реванш за његов живот не намеравајући да одустану од оружане борбе против коалиције страних трупа које предводе Американци и ирачке армије коју Американци покушавају да створе. Нису били поколебани ни када су погинула двојица Садамових синова. Логично  је очекивати да би Садамово погубљење појачало отпор. Могуће и шире од провинција Ал Анбар и Салахудин.

Атмосфера неизвесности не тиче се искључиво оружаног отпора. У почетку су многи били срећни што се Садаму суди у Ираку. Данас су скептични. Чак и они који су доживели емотивну сатисфакцију, нису сигурни да ли је суђење било фер.

Памти се да је Џорџ В. Буш, непосредно после Садамовог хватања децембра 2003, пресудио и пре суђења рекавши да заслужује "крајњу казну". Има их који верују да је процес био препуштен Ирачанима само да би се снизили критеријуми међународне правде и њених стандарда. Истовремено, пореде Садамова и ова времена – за која он свакако није одговоран.

С друге стране су они који сматрају да ће отпор спласнути уколико Садам буде што пре уклоњен. Тврде да се неки Ирачани боре само зато што се надају да ће се вратити на власт. Када буде висио, та нада умреће заједно са њим.

Нико не тврди да треба устукнути пред тероризмом који је окупација унела у Ирак. Али, нове власти проблематичног легитимитета, ограниченог домета и обесхрабрујуће беспомоћности морају да размишљају о ефекту мртвог Садама у контексту садашњег напора да некако помире већинске шиите и мањинске суните.

Пред новим ирачким лидерима није нимало лака одлука. Председник Џалал Талебани, који би морао да аминује егзекуцију, већ се склонио у заветрину истурајући пред себе штит противника смртне казне.

И док Американци аплаудирају, окупација је та која генерише отпор. Садам већ одавно није толико важан. Баш зато су власти у Багдаду пред озбиљним проблемом како да задовоље правду и да истовремено не угрозе егзистенцијалне интересе земље.

Погубљење Садама била би дефинитивна тачка на еру његове диктатуре, али и велики знак питања за будућност Ирака. Не због њега, много више због оних који су окупирали Ирак.