Црква и авион

НИШ, децембра – На крају сваке године праве се пописи и ранг-листе успеха, рекорда и других вредних резултата. А зашто не бисмо – каже ми један пријатељ – сачинили и списак неразумних и тешко разумљивих неваљалстава, "подухвата" који су били, како се каже, "у корист опште штете", а које обично називамо вандализмима? Од таквих годишњих осврта би, објашњава, сигурно било неког резултата: ако добијени збир и не упути на некакво наравоученије, па да сличних "подвига" буде мање, онда би можда била наглашена потреба да се изведе рачуница колико све то само у једној години кошта.

Овај Нишлија је пописао таква (не)дела у свом граду, али је, каже, потребно, а није лако, да се направе и ранг-листе, рецимо, по штетности или по томе колико је шта до бесмислености невероватно. Што намеће могућност, и потребу, да се те неваљалштине евентуално поделе у две групе.

У прву групу би се могли сврстати вандализми из којих је починилац и могао да извуче некакву корист, али је могло би се рећи по народној пословици, појединачна дара много скупља од опште мере.

У тој групи би, од свега што је током 2006. године у Нишу почињено, истакнуто место могло припасти скидању олука који су на нишку Саборну цркву тек били постављени у оквиру обнове овог храма, изгорелог у пожару пре четири-пет година. То овој крађи даје посебну "боју", без обзира на то да ли су олуци завршили на отпадима као старо гвожђе или су "употребљени у приватне сврхе" .

Исто би се могло рећи и за масовне крађе надгробних бисти са споменика на гробљима у Нишу и околини. Изузетним их чини, поред неуобичајеног непоштовања мртвих, и то што их је током протекле године пријављено више од педесет, а посебно то што је само са активног нишког Новог гробља однето тридесет и седам бисти. То говори да се ради о организованом подухвату, што упућује и на закључак да је – како тумаче социолози и психолози – реч о појави која указује на промену свести која је шира од појединачне.

Неконтролисано вађење шљунка из корита Јужне Мораве и Нишаве – како указују стручњаци за водопривреду – такође је недело у којем је изазивање опште опасности немерљиво веће од појединачних зарада које се на тај начин остварују.

На подужем списку даље следе скидања, за продају као старо гвожђе, поклопаца с канализационих шахти, и одваљивање и одношење саобраћајних знакова да би се затворила нека рупа на кокошињцу или на огради око викендице...

У другој групи могли би се поређати вандализми којима је тешко наћи мотивацију и објашњење.

Ту неспорно високо место припада "подухвату" изведеном на споменику Стевану Синђелићу на брду Чегар. Из несхватљивих побуда с постоља је оборен један од два огромна топа који су саставни делови споменика. Челични топ из Првог светског рата је тежак неколико тона и сигурно је било потребно много труда и снаге да се, "ручним радом", преврне и оштети. А много скупље је било враћање старог топа на утврђено место.

Још занимљивија је прича о черупању једног авиона. Добила га је нишка основна школа "Чегар" као награду за најбоље резултате у такмичењу "Шта знаш о саобраћају". Била је велика свечаност, а богами и доста посла, када је стари ратни авион дотеран у школско двориште. Било је и много зарицања да ће бити очувана летилица која неће служити само као атракција већ и као наставно средство. Сада је авион толико демолиран – поломљено је и одваљено све што се могло – да школа не зна шта ће с њим, до да га понуди на продају као старо гвожђе. Јер, не само што нема пара за обнову јединственог наставног средства, већ ни могућности да необичан експонат у школском дворишту убудуће заштити.

На списку ревносног Нишлије је и необичан градски рекорд с надстрешницама на аутобуским стајалиштима градског саобраћаја: има их педесет и, како је објављено, стаклени модули на њима се обнављају једанпут годишње, али до сада ниједан није неполомљен саставио месец дана.

У крш су претворене чак и металне клупе на аутобуским станицама, док комунално предузеће "Медијана" саопштава да је на крају овогодишње сезоне у нишким парковима крајњи збир чини више од стотину поломљених клупа, од којих су неке чак ишчупане с бетонском основом којом су у земљу укопане и учвршћиване.

Списак се наставља сличним подацима Електродистрибуције: десетине поломљених канделабара и на хиљаде сијалица које се годишње мењају зато што су разбијане...

На крају овог необичног годишњег биланса рој питања. И једно основно: откуд толико рушилачког у нашем човеку?

Колико је ту последица ратних дешавања, а колико друштвених прелома, пре свега због имовинским променама?

И колико је у томе, као посебан узрок, изгубљене способности за разликовање друштвене имовине, која је осуђена на нестанак, од општег добра, које је трајна величина?