Тугомир из Шангаја

О великом кинеском гарду Шангају учио сам још у школи. Географија и историја. Велики зид, Пекинг, Шангај, Формоза, Меконг, Жуто море. Лао Це, Мао Цедунг, Чу Енлај, Чанг Кајшек. После су дошли филмови "Макао, коцкарски пакао", Орсон Велс и "Дама из Шангаја" са Ритом Хејворт...

А недавно смо свратили у Шангај све због Тугомира Фамилића, англера и трговца коњима. У Бачкој постоје Бразилија, Мали Београд, Мала Босна, имамо и Кореју и Бангладеш, а украј Новог Сада је насеље Шангај. Ко је и кад дао овај назив месту, није успео да нам растолмачи ни сам Тугомир, иако је век у Шангају провео.

Тугомира Фамилића смо срели пре три године на вашару у Руми. Вашар у Руми је највећи у овом делу света и у њему човек лако може да се изгуби, као у лавиринту, који су стари називали заблудним вртом. Тако сам и ја у тој вашарској вреви био изгубио фоторепортера Драгољуба Замуровића баш у тренутку кад се једном веселнику ждребила кобила. Приметим у коњском делу вашара гунгулу која је начинила круг око запрежних кола. Приближим се, видим да поред кола лежи, ждреби се мрка кобила. Прво су се појавиле округле копитице, дуге предње ноге, глава, грива... Кобилица је само трептала крупним стакластим очима, и као да је осећала неку нелагоду због изненадног догађаја који ју је снашао. И сам госа био је затечен, ћутао је у ишчекивању, баш као и гомила око таљига... Убрзо, кобила се готово постиђено подигла, а ждребенце на несигурним крхким штркљастим ногама већ је завлачило кадифену њушкицу и тражило атласно виме мајке... А мог ортака Замура нигде да сними вашарско чудо...

Јавио се мобилним да је "код англера, где један Тугомир продаје три коња шарца". Оријентир – велики шатор са пет овнујских ражњева!... Прогурам се, кад тамо заиста џамбаско лице: коврџава и као зифт црна коса и зејтин очи вире испод обода плишаног шешира. Око њега два туцета оних којима из очију швићкају бичеви, сви имају штаке и статусне палице, а Краљевић Марко држи обема рукама уларе две шарене кобиле са белим главама, лепих као у голубице. Продао кобиле, ал’ не пушта уларе, не може од њих да се растане. Туга Тугомирова.

– Дао их у добре руке, брате, да у Вршац иду... Олово ми у грудима, а кад прође, дођи код мене у Шангај па да к’о људи разговарамо... Само питајте за коњара Тугомира Фамилића. Име ми је Ђорђе, ал’ ме зову Тугомир – рекао је.

Мењала су се лета и зиме, никад на Тугомира ред да дође... И, ево нас у Шангају, иза Великог канала. Улицама ври од промета. Распитујемо се за Тугомира код чувара стоваришта цепаница.

– Натраг!... Натраг!... Други сокак лево. Кућа на ћошку, преко пута двокатице – толковао је чувар цепаница.

У реченој улици као на слици "Дечје игре" Питера Бројгела. Мноштво људи, жена и момака. Деца носе једно друге на кркачи, играју се "коња". На таљигама у Тугомировој авлији седи седморо црнпурастих дечака. Око точкова, још пола туцета. Џамбаско обданиште! Једни таљиге гурају, други се возају... Кроз отворена шталска врата видимо да за јаслама хрскају и фркћу коњи. Мирише слама и топли стајњак.

Тугомир се појавио у друштву другара Ечике Тибора, који "води порекло из Пеште". Догурали су однекуд јапанер с балама сена. Одмах су нас позвали у кућу, па је Тугомир као прави ђак исприповедао читав свој англерски и џамбаски историјат.

– Ми, Фамилићи, старином смо из Обровца. Им’о сам осам месеци кад смо се доселили у новосадски стари Шангај, тамо уз сам велики канал. Педесет седме дошла поплава, Шангај се давио... Власт после доделиле људима бесплатно плацеве, па су подигли нов, легални Шангај. Отац ми се звао Хитре, мајка Нана. Нас четворо деце: Миле, Тугомир, Рајко и Бебе. Мени је тетка Мица наденула лепо име Тугомир. Отац није био англер. Радио је у новосадској "Победи". Правио је машине. Ја сам већ од тринаест година постао човек и свој газда. Чак сам и пасош набавио, па шине и воз – правац Трст. Пијаца Понта Росе. Радио сам шверц. Шушкавци, фармерице, најлон кошуљама с три дугмића. То је ишло к’о алва. Понеки пут и мало злата. Округле минђуше, женски прстен, мушки прстен, који ланчић. Чим сам дош’о до новаца у свом буђелару, одмах у Каћ, па код Ђурице Давидовца купим лепог коња жерава зеленка. Ђурица је био сељак, а помало трговац коњима. Збогом Понта Росе, оде Тугомир у џамбасе! Тако је било.

Коњи ми се подвукли под кожу. Држи ме то, ако разумеш?... А и не питај кол’ко је коња прошло кроз моје руке!... Та, стотину и још више! Памтим само лепе и раге. Остало, јок! На срцу су ми и данас леже коњи нонијуси Везир и Соко. Од две и по хиљаде коња на Сајму у Верони, Везир и Соко су проглашени за најлепши пар. Однели су прву награду од петнаест хиљада марака!... Ја их држао, па их после продао Давиду из Горњег Брега код Сенте. Давид је радио с Љубљаном и ’Талијанима. За његовим јаслама увек је било по стотину грла. Сокола и Везира продам Давиду, он ’Талијану који у Верони подиже награду!...

Памтим и две упарене кобиле. Звала су се Олга и Беба. Алата риђуша и грошаста жеравка. Дотеране су чак из Пољске. Добијем их од доброг човека из Ирига. Тамо, прва кућа од Мачка, ако знаш.... А оне шарене лепотице с вашара из Руме које сам продао Томи из Вршца, набавио сам на чувеном коњском вашару у Дебељачи. Звале су се Дама и Зверка...

Пек’о сам ја, брате, занат џамбаски све код великих трговаца коњара. Ехееј!... Та легенде англерске били су Бундика и Гоган из Новог Сада. Па Бујко из Каћа. Па Дуја из Инђије. Онда дође Лала из Пазове. Па Баба и Трива из Бешке. Па Аца и Бата из Лаћарка. Па Цегер из Кузмина. Па Рекан из Кленка. Па Румуни Гостика и Костика из Орадеа. Па Лојчика из Арада, краљ џамбаса. Међ’ атовима и бедевијама на вашарима к′о грофови!. Разумевали се у коњске зубе, лечили од наступа, ждребећака и каракуша... А сви су покојници. Знао сам и оног Кришана из Мокрина што је коња фарбао, и Шприцику, па Чизму из Саса, Чорбу из Српске Црње, па великог господина Милана Максимовића из Новог Сада. Од живих смо остали ја и Рере из Шангаја, Миле из Ђурђева, Митар из Руме и син му Бурдуш, и још Челик из Путинаца...

Рере има лепе коње. Четир’ радна мурана. Ја три омета. Без коња и вашара не могу, брате. Какав би ми живот био да сам кондуктер, бербер ил’ обућар!?... Некад на вашару прођем као цар, други пут као онај џамбас Раде Кокан из Бингула, о коме и тамбураши певају да је "прод′о Риђана за лулу дувана, а Риђушу за златну минђушу"...