Tugomir iz Šangaja

O velikom kineskom gardu Šangaju učio sam još u školi. Geografija i istorija. Veliki zid, Peking, Šangaj, Formoza, Mekong, Žuto more. Lao Ce, Mao Cedung, Ču Enlaj, Čang Kajšek. Posle su došli filmovi "Makao, kockarski pakao", Orson Vels i "Dama iz Šangaja" sa Ritom Hejvort...

A nedavno smo svratili u Šangaj sve zbog Tugomira Familića, anglera i trgovca konjima. U Bačkoj postoje Brazilija, Mali Beograd, Mala Bosna, imamo i Koreju i Bangladeš, a ukraj Novog Sada je naselje Šangaj. Ko je i kad dao ovaj naziv mestu, nije uspeo da nam rastolmači ni sam Tugomir, iako je vek u Šangaju proveo.

Tugomira Familića smo sreli pre tri godine na vašaru u Rumi. Vašar u Rumi je najveći u ovom delu sveta i u njemu čovek lako može da se izgubi, kao u lavirintu, koji su stari nazivali zabludnim vrtom. Tako sam i ja u toj vašarskoj vrevi bio izgubio fotoreportera Dragoljuba Zamurovića baš u trenutku kad se jednom veselniku ždrebila kobila. Primetim u konjskom delu vašara gungulu koja je načinila krug oko zaprežnih kola. Približim se, vidim da pored kola leži, ždrebi se mrka kobila. Prvo su se pojavile okrugle kopitice, duge prednje noge, glava, griva... Kobilica je samo treptala krupnim staklastim očima, i kao da je osećala neku nelagodu zbog iznenadnog događaja koji ju je snašao. I sam gosa bio je zatečen, ćutao je u iščekivanju, baš kao i gomila oko taljiga... Ubrzo, kobila se gotovo postiđeno podigla, a ždrebence na nesigurnim krhkim štrkljastim nogama već je zavlačilo kadifenu njuškicu i tražilo atlasno vime majke... A mog ortaka Zamura nigde da snimi vašarsko čudo...

Javio se mobilnim da je "kod anglera, gde jedan Tugomir prodaje tri konja šarca". Orijentir – veliki šator sa pet ovnujskih ražnjeva!... Proguram se, kad tamo zaista džambasko lice: kovrdžava i kao zift crna kosa i zejtin oči vire ispod oboda plišanog šešira. Oko njega dva tuceta onih kojima iz očiju švićkaju bičevi, svi imaju štake i statusne palice, a Kraljević Marko drži obema rukama ulare dve šarene kobile sa belim glavama, lepih kao u golubice. Prodao kobile, al’ ne pušta ulare, ne može od njih da se rastane. Tuga Tugomirova.

– Dao ih u dobre ruke, brate, da u Vršac idu... Olovo mi u grudima, a kad prođe, dođi kod mene u Šangaj pa da k’o ljudi razgovaramo... Samo pitajte za konjara Tugomira Familića. Ime mi je Đorđe, al’ me zovu Tugomir – rekao je.

Menjala su se leta i zime, nikad na Tugomira red da dođe... I, evo nas u Šangaju, iza Velikog kanala. Ulicama vri od prometa. Raspitujemo se za Tugomira kod čuvara stovarišta cepanica.

– Natrag!... Natrag!... Drugi sokak levo. Kuća na ćošku, preko puta dvokatice – tolkovao je čuvar cepanica.

U rečenoj ulici kao na slici "Dečje igre" Pitera Brojgela. Mnoštvo ljudi, žena i momaka. Deca nose jedno druge na krkači, igraju se "konja". Na taljigama u Tugomirovoj avliji sedi sedmoro crnpurastih dečaka. Oko točkova, još pola tuceta. Džambasko obdanište! Jedni taljige guraju, drugi se vozaju... Kroz otvorena štalska vrata vidimo da za jaslama hrskaju i frkću konji. Miriše slama i topli stajnjak.

Tugomir se pojavio u društvu drugara Ečike Tibora, koji "vodi poreklo iz Pešte". Dogurali su odnekud japaner s balama sena. Odmah su nas pozvali u kuću, pa je Tugomir kao pravi đak ispripovedao čitav svoj anglerski i džambaski istorijat.

– Mi, Familići, starinom smo iz Obrovca. Im’o sam osam meseci kad smo se doselili u novosadski stari Šangaj, tamo uz sam veliki kanal. Pedeset sedme došla poplava, Šangaj se davio... Vlast posle dodelile ljudima besplatno placeve, pa su podigli nov, legalni Šangaj. Otac mi se zvao Hitre, majka Nana. Nas četvoro dece: Mile, Tugomir, Rajko i Bebe. Meni je tetka Mica nadenula lepo ime Tugomir. Otac nije bio angler. Radio je u novosadskoj "Pobedi". Pravio je mašine. Ja sam već od trinaest godina postao čovek i svoj gazda. Čak sam i pasoš nabavio, pa šine i voz – pravac Trst. Pijaca Ponta Rose. Radio sam šverc. Šuškavci, farmerice, najlon košuljama s tri dugmića. To je išlo k’o alva. Poneki put i malo zlata. Okrugle minđuše, ženski prsten, muški prsten, koji lančić. Čim sam doš’o do novaca u svom buđelaru, odmah u Kać, pa kod Đurice Davidovca kupim lepog konja žerava zelenka. Đurica je bio seljak, a pomalo trgovac konjima. Zbogom Ponta Rose, ode Tugomir u džambase! Tako je bilo.

Konji mi se podvukli pod kožu. Drži me to, ako razumeš?... A i ne pitaj kol’ko je konja prošlo kroz moje ruke!... Ta, stotinu i još više! Pamtim samo lepe i rage. Ostalo, jok! Na srcu su mi i danas leže konji nonijusi Vezir i Soko. Od dve i po hiljade konja na Sajmu u Veroni, Vezir i Soko su proglašeni za najlepši par. Odneli su prvu nagradu od petnaest hiljada maraka!... Ja ih držao, pa ih posle prodao Davidu iz Gornjeg Brega kod Sente. David je radio s Ljubljanom i ’Talijanima. Za njegovim jaslama uvek je bilo po stotinu grla. Sokola i Vezira prodam Davidu, on ’Talijanu koji u Veroni podiže nagradu!...

Pamtim i dve uparene kobile. Zvala su se Olga i Beba. Alata riđuša i grošasta žeravka. Doterane su čak iz Poljske. Dobijem ih od dobrog čoveka iz Iriga. Tamo, prva kuća od Mačka, ako znaš.... A one šarene lepotice s vašara iz Rume koje sam prodao Tomi iz Vršca, nabavio sam na čuvenom konjskom vašaru u Debeljači. Zvale su se Dama i Zverka...

Pek’o sam ja, brate, zanat džambaski sve kod velikih trgovaca konjara. Eheej!... Ta legende anglerske bili su Bundika i Gogan iz Novog Sada. Pa Bujko iz Kaća. Pa Duja iz Inđije. Onda dođe Lala iz Pazove. Pa Baba i Triva iz Beške. Pa Aca i Bata iz Laćarka. Pa Ceger iz Kuzmina. Pa Rekan iz Klenka. Pa Rumuni Gostika i Kostika iz Oradea. Pa Lojčika iz Arada, kralj džambasa. Međ’ atovima i bedevijama na vašarima k′o grofovi!. Razumevali se u konjske zube, lečili od nastupa, ždrebećaka i karakuša... A svi su pokojnici. Znao sam i onog Krišana iz Mokrina što je konja farbao, i Špriciku, pa Čizmu iz Sasa, Čorbu iz Srpske Crnje, pa velikog gospodina Milana Maksimovića iz Novog Sada. Od živih smo ostali ja i Rere iz Šangaja, Mile iz Đurđeva, Mitar iz Rume i sin mu Burduš, i još Čelik iz Putinaca...

Rere ima lepe konje. Četir’ radna murana. Ja tri ometa. Bez konja i vašara ne mogu, brate. Kakav bi mi život bio da sam kondukter, berber il’ obućar!?... Nekad na vašaru prođem kao car, drugi put kao onaj džambas Rade Kokan iz Bingula, o kome i tamburaši pevaju da je "prod′o Riđana za lulu duvana, a Riđušu za zlatnu minđušu"...