Супруга у Ираку, муж са децом

Делегација Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије на челу са пуковником Радивојем Вукобрадовићем, начелником Управе за телекомуникације и информатику ГШ, боравила је од 11. до 15. децембра у америчкој држави Охајо, у посети Националној гарди. Наши представници имали су прилике да обиђу неколико војних база, да се упознају са обуком официра и подофицира и да са командантом Националне гарде генералом Грегоријем Вејтом и његовим најближим сарадницима разговарају о сарадњи две војске.

– О љубазности домаћина сведочи и податак да су нашу делегацију водили на НБА утакмицу у Кливленд – преноси нам своје утиске пуковник Божидар Форца, начелник Управе за планирање и развој ГШ. Поред Вукобрадовића и Форце, у Охају су били и Раденко Чотрић, из Управе за организацију Министарства одбране, и Саша Бојковић, из Управе за људске ресурсе ГШ.

Борбена логистика

Национална гарда Охаја је ангажована у задацима одбране земље, учешћу у мировним операцијама и у задацима подршке цивилним властима у елементарним несрећама и природним катастрофама.

– Тренутно су припадници Националне гарде ангажовани у Ираку. Чест је случај да су официри и подофицири ожењени припадницама Националне гарде, у којој има 15 одсто жена. Оне су првенствено ангажоване у логистици и на другим дужностима изузев оних борбених на првој линији фронта. Кад је супруга у Ираку, муж је код куће са децом и обрнуто – каже Форца.

Национална гарда је већином састављена од резерве, док је активни састав задужен да врши обуку резервиста и за мобилизацију.

Резервисти имају укупно 39 дана редовне обуке годишње, један викенд у месецу и две недеље у континуитету, најчешће у летњем периоду.

Интересантан је и начин мобилизације. Најмање шест месеци унапред они обавештавају резервни састав да буде у приправности за неку од могућих мисија. Јединице 90 дана унапред добијају сигнал за узбуну када одлазе у станице за мобилизацију где изводе обуку.

Законом је регулисано како се породица и послодавци стимулишу када резервни војник одлази у мисију.

По повратку из мисије војници пролазе кроз такозвани период ресоцијализације. Услед стреса на ратишту детаљно је разрађено привикавање на повратак у породицу. Рецимо, по речима пуковника Форце, када се војници врате са ратишта растерећују их свих обавеза за известан период. Ако се војнику нешто деси у мировној операцији, одштета се исплаћује или њему или породици, што је регулисано одговарајућим уговорима.

Оно што би и за нас било интересантно као искуство које можемо применити јесте да не постоје увек исте теме за обуку, већ се тренинзи разликују у зависности од непосредних задатака. Увек се обучавају за конкретне мисије, прилагођавају се на простор, географију конкретног ратишта, па чак и на језик којим се тамо говори.

Раме уз раме

– Такође, интересантно је како Американци стварају подофицирски кадар, од војника по уговору до заставника прве класе. Произвођење у виши чин није по аутоматизму, већ се прво гледа колико им подофицира или официра треба у том чину. Критеријуми су време проведено у служби и у чину, професионална едукација, ниво вештина, бодови са физичке провере, препорука команданта, и на крају одобрење Сената. У америчкој војсци од 100 потпоручника свега седам ће командовати јединицама батаљона, а од хиљаду само један може постати генерал. Тридесет година службе је горња граница до које официр може остати у оружаним снагама, већина њих неће дочекати пензију у војсци, али постоје разне бенефиције које се дају као стимуланси када напуштају оружане снаге – истиче пуковник Форца. Занимљиво је и како регрутују младе за резервни састав у Националној гарди. Резервисти обављају своје цивилне дужности, а по потреби се јављају у Гарду.

Они имају тимове за регрутацију, свако у том тиму има задатак да регрутује нове цивиле за војни позив, а у тимовима су и професори на универзитетима, наставници, учитељи, свештеници који пропагандно утичу да се млади пријављују у Националну гарду. Одзив на мобилизацију је увек стопостотан.

– Новац није основни мотив за придобијање нових резервиста, већ и осигурање – појашњава наш саговорник. – Сваки припадник Националне гарде има трајно животно осигурање, што је у Америци од великог значаја, а отплаћује га у симболичним месечним ратама. Многи Американци немају тај тип осигурања, јер је оно врло скупо.

Оно што је такође важно јесте да у Националној гарди влада изузетно позитивна атмосфера, међусобне похвале и подршка стиже са свих страна, било са ког нивоа да долази – од десетара до команданта Грегорија Вејта.