Supruga u Iraku, muž sa decom

Delegacija Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Srbije na čelu sa pukovnikom Radivojem Vukobradovićem, načelnikom Uprave za telekomunikacije i informatiku GŠ, boravila je od 11. do 15. decembra u američkoj državi Ohajo, u poseti Nacionalnoj gardi. Naši predstavnici imali su prilike da obiđu nekoliko vojnih baza, da se upoznaju sa obukom oficira i podoficira i da sa komandantom Nacionalne garde generalom Gregorijem Vejtom i njegovim najbližim saradnicima razgovaraju o saradnji dve vojske.

– O ljubaznosti domaćina svedoči i podatak da su našu delegaciju vodili na NBA utakmicu u Klivlend – prenosi nam svoje utiske pukovnik Božidar Forca, načelnik Uprave za planiranje i razvoj GŠ. Pored Vukobradovića i Force, u Ohaju su bili i Radenko Čotrić, iz Uprave za organizaciju Ministarstva odbrane, i Saša Bojković, iz Uprave za ljudske resurse GŠ.

Borbena logistika

Nacionalna garda Ohaja je angažovana u zadacima odbrane zemlje, učešću u mirovnim operacijama i u zadacima podrške civilnim vlastima u elementarnim nesrećama i prirodnim katastrofama.

– Trenutno su pripadnici Nacionalne garde angažovani u Iraku. Čest je slučaj da su oficiri i podoficiri oženjeni pripadnicama Nacionalne garde, u kojoj ima 15 odsto žena. One su prvenstveno angažovane u logistici i na drugim dužnostima izuzev onih borbenih na prvoj liniji fronta. Kad je supruga u Iraku, muž je kod kuće sa decom i obrnuto – kaže Forca.

Nacionalna garda je većinom sastavljena od rezerve, dok je aktivni sastav zadužen da vrši obuku rezervista i za mobilizaciju.

Rezervisti imaju ukupno 39 dana redovne obuke godišnje, jedan vikend u mesecu i dve nedelje u kontinuitetu, najčešće u letnjem periodu.

Interesantan je i način mobilizacije. Najmanje šest meseci unapred oni obaveštavaju rezervni sastav da bude u pripravnosti za neku od mogućih misija. Jedinice 90 dana unapred dobijaju signal za uzbunu kada odlaze u stanice za mobilizaciju gde izvode obuku.

Zakonom je regulisano kako se porodica i poslodavci stimulišu kada rezervni vojnik odlazi u misiju.

Po povratku iz misije vojnici prolaze kroz takozvani period resocijalizacije. Usled stresa na ratištu detaljno je razrađeno privikavanje na povratak u porodicu. Recimo, po rečima pukovnika Force, kada se vojnici vrate sa ratišta rasterećuju ih svih obaveza za izvestan period. Ako se vojniku nešto desi u mirovnoj operaciji, odšteta se isplaćuje ili njemu ili porodici, što je regulisano odgovarajućim ugovorima.

Ono što bi i za nas bilo interesantno kao iskustvo koje možemo primeniti jeste da ne postoje uvek iste teme za obuku, već se treninzi razlikuju u zavisnosti od neposrednih zadataka. Uvek se obučavaju za konkretne misije, prilagođavaju se na prostor, geografiju konkretnog ratišta, pa čak i na jezik kojim se tamo govori.

Rame uz rame

– Takođe, interesantno je kako Amerikanci stvaraju podoficirski kadar, od vojnika po ugovoru do zastavnika prve klase. Proizvođenje u viši čin nije po automatizmu, već se prvo gleda koliko im podoficira ili oficira treba u tom činu. Kriterijumi su vreme provedeno u službi i u činu, profesionalna edukacija, nivo veština, bodovi sa fizičke provere, preporuka komandanta, i na kraju odobrenje Senata. U američkoj vojsci od 100 potporučnika svega sedam će komandovati jedinicama bataljona, a od hiljadu samo jedan može postati general. Trideset godina službe je gornja granica do koje oficir može ostati u oružanim snagama, većina njih neće dočekati penziju u vojsci, ali postoje razne beneficije koje se daju kao stimulansi kada napuštaju oružane snage – ističe pukovnik Forca. Zanimljivo je i kako regrutuju mlade za rezervni sastav u Nacionalnoj gardi. Rezervisti obavljaju svoje civilne dužnosti, a po potrebi se javljaju u Gardu.

Oni imaju timove za regrutaciju, svako u tom timu ima zadatak da regrutuje nove civile za vojni poziv, a u timovima su i profesori na univerzitetima, nastavnici, učitelji, sveštenici koji propagandno utiču da se mladi prijavljuju u Nacionalnu gardu. Odziv na mobilizaciju je uvek stopostotan.

– Novac nije osnovni motiv za pridobijanje novih rezervista, već i osiguranje – pojašnjava naš sagovornik. – Svaki pripadnik Nacionalne garde ima trajno životno osiguranje, što je u Americi od velikog značaja, a otplaćuje ga u simboličnim mesečnim ratama. Mnogi Amerikanci nemaju taj tip osiguranja, jer je ono vrlo skupo.

Ono što je takođe važno jeste da u Nacionalnoj gardi vlada izuzetno pozitivna atmosfera, međusobne pohvale i podrška stiže sa svih strana, bilo sa kog nivoa da dolazi – od desetara do komandanta Gregorija Vejta.