Дилема Алмазбека Атанбајева

Киргизија је у четвртак добила новог председника – Алмазбека Атанбајева. Дан касније остала је – без владе. Два поменута догађаја могу, али и не морају, да буду међусобно условљени. Ипак, нико у овој централноазијској држави данас не сумња да је пред њеним житељима период коренитих промена. Како на политичком, тако и на економском плану.

Упадљив је, међутим, детаљ који истичу све светске агенције: ово је први пут у двадесет година независности Киргизије да је смена на челу државе обављена – без насиља.

Народ Киргизије је на изборима за шефа државе, одржаним 30. октобра, са више од 60 процената гласова поверење дао дотадашњем премијеру и бизнисмену Атамбајеву. Поменути је током досадашњих годину дана руковођења владом успео у значајној мери да опорави запуштену економију, повећа плате и пензије, зада озбиљне ударце корупцији... То му је и донело значајан политички престиж, укључујући и подршку вршиоца председничке дужности Розе Отунбајеве.

Али, главни послови тек предстоје, и на домаћем и на спољнополитичком плану. Међу таквима свакако је редефинисање односа Киргизије са Вашингтоном и Москвом. Америчка ваздухопловна база Манас, смештена непосредно уз престоницу Бишкек, кључни је пункт за снабдевање војника САД који ратују у суседном Авганистану. Наравно, и Руси имају своју ваздухопловну базу, јужно од града Кант, такође у близини Бишкека. Додуше, они одавно не ратују, али су дефинитивно заинтересовани за све што се дешава у овом делу света.

Управо то наводи на закључак да ће Атамбајев и нова влада имати пуне руке посла уколико заиста намеравају да опстану као важан централноазијски играч. Један корак у том смислу учињен је пре извесног времена када је Американцима поручено да је њихово присуство у Киргизији „оверено” само до 2014. Будући да је и у Вашингтону најављено да је рат у Авганистану „завршена ствар” и база Манас би требало да изгуби свој садашњи смисао и затвори капију.

Али, према речима искусне Отунбајеве, коначан одлазак Американаца отвара врата „заразном економском колапсу у Авганистану”. Наиме, Авганистанци су се током деценија привикли на живот у ратним условима, и тешко је веровати да би у период мира могли да уђу тек тако, без значајне економске и финансијске помоћи међународне заједнице. Уколико се нешто озбиљно не предузме, Авганистану прете беспослица, избегличка криза, окупљање наоружаних екстремистичких група, криминал... А све поменуто неминовно би се прелило преко његових граница и доспело до суседа, па тако и до – Киргизије.

Када је, међутим, реч о односима са Русијом, поједини медији истичу „тесне везе Атамбајева са премијером и будућим руским председником – Владимиром Путином”. У том смислу се посебно наглашава Путинова идеја о стварању нове велике мултидржавне заједнице – Евроазије – што су многи протумачили као обнављање некадашњег Совјетског Савеза, чији део је била и Киргизија. Данас, као релативно млада демократија и стратешки важан чинилац на овим просторима, земља већинских Киргиза, али и Узбека, Руса... у новој геостратешкој игри сигурно добија специфично место. Уосталом, како се наводи, Атамбајев ни као премијер никада није крио своје проруско опредељење.

Новоизабрани председник и будућа влада у Бишкеку мораће да се суоче са још једним проблемом од којег тешко да могу да побегну. Реч је о економској нестабилност која је захватила велики део света. На том плану сарадња са Русијом, са којом је везује заједничка прошлост, али и која успева да одржи економску стабилност, чини се као решење које би, бар донекле, очувало стабилност и у Киргизији. Нема сумње да је то карта коју ће Атамбајев одиграти чим осети да је за то прави тренутак. Уосталом, позив Американцима да напусте Манас није пропраћен и позивом Русима да се иселе из Канта.