Dilema Almazbeka Atanbajeva

Kirgizija je u četvrtak dobila novog predsednika – Almazbeka Atanbajeva. Dan kasnije ostala je – bez vlade. Dva pomenuta događaja mogu, ali i ne moraju, da budu međusobno uslovljeni. Ipak, niko u ovoj centralnoazijskoj državi danas ne sumnja da je pred njenim žiteljima period korenitih promena. Kako na političkom, tako i na ekonomskom planu.

Upadljiv je, međutim, detalj koji ističu sve svetske agencije: ovo je prvi put u dvadeset godina nezavisnosti Kirgizije da je smena na čelu države obavljena – bez nasilja.

Narod Kirgizije je na izborima za šefa države, održanim 30. oktobra, sa više od 60 procenata glasova poverenje dao dotadašnjem premijeru i biznismenu Atambajevu. Pomenuti je tokom dosadašnjih godinu dana rukovođenja vladom uspeo u značajnoj meri da oporavi zapuštenu ekonomiju, poveća plate i penzije, zada ozbiljne udarce korupciji... To mu je i donelo značajan politički prestiž, uključujući i podršku vršioca predsedničke dužnosti Roze Otunbajeve.

Ali, glavni poslovi tek predstoje, i na domaćem i na spoljnopolitičkom planu. Među takvima svakako je redefinisanje odnosa Kirgizije sa Vašingtonom i Moskvom. Američka vazduhoplovna baza Manas, smeštena neposredno uz prestonicu Biškek, ključni je punkt za snabdevanje vojnika SAD koji ratuju u susednom Avganistanu. Naravno, i Rusi imaju svoju vazduhoplovnu bazu, južno od grada Kant, takođe u blizini Biškeka. Doduše, oni odavno ne ratuju, ali su definitivno zainteresovani za sve što se dešava u ovom delu sveta.

Upravo to navodi na zaključak da će Atambajev i nova vlada imati pune ruke posla ukoliko zaista nameravaju da opstanu kao važan centralnoazijski igrač. Jedan korak u tom smislu učinjen je pre izvesnog vremena kada je Amerikancima poručeno da je njihovo prisustvo u Kirgiziji „overeno” samo do 2014. Budući da je i u Vašingtonu najavljeno da je rat u Avganistanu „završena stvar” i baza Manas bi trebalo da izgubi svoj sadašnji smisao i zatvori kapiju.

Ali, prema rečima iskusne Otunbajeve, konačan odlazak Amerikanaca otvara vrata „zaraznom ekonomskom kolapsu u Avganistanu”. Naime, Avganistanci su se tokom decenija privikli na život u ratnim uslovima, i teško je verovati da bi u period mira mogli da uđu tek tako, bez značajne ekonomske i finansijske pomoći međunarodne zajednice. Ukoliko se nešto ozbiljno ne preduzme, Avganistanu prete besposlica, izbeglička kriza, okupljanje naoružanih ekstremističkih grupa, kriminal... A sve pomenuto neminovno bi se prelilo preko njegovih granica i dospelo do suseda, pa tako i do – Kirgizije.

Kada je, međutim, reč o odnosima sa Rusijom, pojedini mediji ističu „tesne veze Atambajeva sa premijerom i budućim ruskim predsednikom – Vladimirom Putinom”. U tom smislu se posebno naglašava Putinova ideja o stvaranju nove velike multidržavne zajednice – Evroazije – što su mnogi protumačili kao obnavljanje nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, čiji deo je bila i Kirgizija. Danas, kao relativno mlada demokratija i strateški važan činilac na ovim prostorima, zemlja većinskih Kirgiza, ali i Uzbeka, Rusa... u novoj geostrateškoj igri sigurno dobija specifično mesto. Uostalom, kako se navodi, Atambajev ni kao premijer nikada nije krio svoje prorusko opredeljenje.

Novoizabrani predsednik i buduća vlada u Biškeku moraće da se suoče sa još jednim problemom od kojeg teško da mogu da pobegnu. Reč je o ekonomskoj nestabilnost koja je zahvatila veliki deo sveta. Na tom planu saradnja sa Rusijom, sa kojom je vezuje zajednička prošlost, ali i koja uspeva da održi ekonomsku stabilnost, čini se kao rešenje koje bi, bar donekle, očuvalo stabilnost i u Kirgiziji. Nema sumnje da je to karta koju će Atambajev odigrati čim oseti da je za to pravi trenutak. Uostalom, poziv Amerikancima da napuste Manas nije propraćen i pozivom Rusima da se isele iz Kanta.