Криза у поштанском сандучету

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Бринем, наравно да бринем”, с помало киселим професионалним осмехом каже господин Ли, Американац кинеског порекла, кога, док завршавам предају пакета с књигом коју шаљем у Србију, у малој пошти у насељу Френдшип хајтс, питам да ли брине због најаве великих отпуштања у његовој фирми.

Пошта у којој је Ли једини на дужности нема класичан шалтер, већ само велики пулт с поштанском вагом, рачунарским терминалом и ситницама за затварање пошиљки, адресирање и слично.

Испред пулта је велики асортиман бесплатних коверата и пакета за пошиљке „фиксне тарифе” и оне друге. Овдашњи принцип је „ми обезбеђујемо амбалажу”, а ви платите само поштарину.

У овој пошти – и свим другим у Америци – обављају се само поштански послови (што подразумева и слање пара – до 1.000 долара) и ништа друго. Нема плаћања комуналија или неких других услуга које је другде згодно обавити баш у пошти.

Ова је само једна од 31.871 поште разних величина колико их има у данашњој Америци, а господин Ли је један међу 571.500 запослених. Судећи према најавама, до 2015. у функцији ће остати свака десета – и без посла остати такође сваки десети поштар или поштански службеник.

То је зато што је криза стигла и у поштанско сандуче. Америчка пошта, чије је званично име Поштански сервис Сједињених Држава (UnitedStatesPostalService – USPS), прошлу годину је завршила с губицима од 8 милијарди долара, а ове ће према свим предвиђањима у минусу бити за десет милијарди. Ако брзо не почне да смањује своје трошкове, банкротираће већ идућег лета.

Можда једина пошта на свету која чије је постојање одређено већ у првом члану устава, амерички поштански систем има дугу традицију: основан је 1775. декретом Другог континенталног конгреса, скупом представника тадашњих 13 колонија Новог света, на којем је поплочавана стаза за америчку независност. Као таква, пошта је била важан симбол новоуспостављене државе, средство повезивања њених грађана и значајан фактор економије.

Испорука писама и пакета је и данас „основна и фундаментална” функција овог сервиса који је по закону обавезан да „опслужује све заједнице”, од великих градова, до забачених насеља од неколико стотина становника. Цена марке за обично писмо је 44 центи (око 30 динара), без обзира на то да ли се шаље на други крај истог града или на на Хаваје и Аљаску.

УСПС је с државног буџета скинут још 1971, али је остао под капом Конгреса, без чије сагласности не може да затвори ниједну пошту, а поготово не зато што је „непрофитабилна”. Конгрес је зато и главни партнер у санирању данашње кризе – и фактор који јој доприноси.

Као и многе друге ствари које су се нашле на удару које доносе промене у начину комуникације, и амерички поштански систем је жртва интернет ере. Инстант комуникација електронске поште у музеј полако отпрема некадашње ритуале писања писама, њихово паковање у коверту, куповање марки, убацивања у поштанско сандуче или одлазак до најближе поште. У последње две године и часописи се читају са ајпода и других таблет геџета, а и рачуни су у све већој мери „беспапирни”.

Све то је допринело да се број испоручених пошиљки преко УСПС-а с 213 милијарди, колико их је било 2006, прошле године смањи на 171 милијарду. Број достављених писама је од 2000. преполовљен.

Наравно, томе је допринела и приватна конкуренција. ФедЕкса и УПС-а, два приватна сервиса курирске доставе пакета (писма су монопол УСПС-а), који су преотели део посла – испоручују 85 одсто експресних пошиљки и пакета, при чему цене могу да одређују сами. И, наравно, због тога су профитабилни јер да нису, не би ни постојали.

Федерална служба не може, међутим, да буде предузетник, па зато многе иницијативе које би јој повећале приходе не пролазе код конгресмена. Све чега би се латила – да уз марке, на пример продаје новине, музичке плоче или друге ситнице, проглашава се за државну конкуренцију приватном бизнису, што политички овде није дозвољено. „Ако бисмо у свакој пошти отворили кафић, и због тога без муштерија остану приватни кафићи, не верујем да би људи били срећни”, прокоментарисао је ове идеје један конгресмен, члан одбора за реформу владиних служби.

Марке за обичну доставу су, упркос најави поскупљења (за само један цент), међу најјефтинијима у индустријском свету, али је упркос томе УСПС обавезан да њен мејлмен (поштар) достави писмо и на дно Колорадо кањона, где је резерват једног индијанског племена до кога се може стићи само на мазги.

Овдашњи поштари иначе, за разлику од наших, мало пешаче. Најчешће користе мале комбије направљене само за њих, који у возачкој кабини имају само једно седиште, волан на десној страни на којој нема врата – ради бржег улажења и излажења.

УСПС има флоту од 215.000 оваквих и других возила – највећу цивилну флоту на свету. Она преваљује 2 милијарде километара годишње да би пошту испоручивала на 151 милион адреса!

Државу то не кошта ни цента – али како даље? До 2015. трошкови морају да се смање за 20 милијарди долара. Једна од мера која би томе помогла – да се укину испоруке суботом – већ наилази на велики отпор. Друга, да се повећа цена испоруке „ненаручене поште”, пословних каталога и реклама који затрпавају сандучиће, такође се осуђује као мера која ће нанети штету укупној економији.

У средишту је у ствари дилема: може ли се од државног сервиса, од кога се тражи да служи свима, очекивати да буде профитабилан? А ако буде субвенционисан, неће ли то бити и субвенционирање не само грађана, него и приватног бизниса који користи поштански систем, што је овде велики табу?

Поштари немају одговор на ове дилеме, па се теше хумором да су бизнис који губи на свакој појединачној продаји, али то надокнађује великим обимом продаја.

Некима је ово можда духовито, али комшији Лију, суоченом с могућношћу да остане без посла, сигурно није.