Српске рапсодије у америчком филму

Специјално за "Политику"

Беч–У категорији дугометражног документарног филма овогодишњег бечког Вијенала нашла се осамдесетоминутна продукција „Иван & Ивана”, америчког редитеља, Џефа Силве, уметника, кустоса и професора на Харварду и SMFA . Камера прати живот двоје младих људи који су са Косова избегли у Калифорнију. Размак између првих сцена снимљених у Грачаници и последњих насталих у Америци и Србији је велик –при чему најснажнији утисак оставља атмосферско распадање једног брака, без ријалити експонираности и неукуса. Ствари се дешавају без дискусије, спонтано као у правом животу, и то је највећи квалитет Силвиног документарца који је ове године показан на шест фестивала. О свему томе Силва је „Политици” причао у интервјуу у бечком хотелу „Хилтон”.

Ваш први филм се звао„Балканске рапсодије”, иако није имао везе са другим балканским земљама сем Србијом и Косовом. Откуда интересовање за наше поднебље?

Када је почело бомбардовање нисам знао пуно ни о Балкану ни о Србији. Радио сам са Ноамом Чомским на једном видеу, што значи да сам био у правом окружењу. Почео сам да се интересујем за најсвежија дешавања и кренуо сам да читам референтну литературу. Није потребно да вам наглашавам колико су амерички медији пристрасни. Мислим да ме је то више од било чега другог учинило сумњичавим – био сам убеђен да читава прича није људски медијски испраћена. Покушао сам да истражим конфликт кроз уметничке пројекте којима сам желео да подигнем свест о хушкачкој природи медија.

Били сте први Американац који је крочио ногом на тло Србије од увођења визне политике.

Једна од чудних коинциденција јесте то да је Чомски био позван да одржи предавање на филмском фестивалу у Солуну, али напослетку није могао да оде. Када сам ја са својим филмом стигао на фестивал, сви су већ знали да сам пријатељ са Чомским, а из Америке сам носио и његово писмо препоруке. Кроз тамошње контакте сам успео да дођем до Комуне која ми је обезбедила гарантно писмо за добијање визе. На почетку су ми говорили да нема шансе да уђем у Србију, али неколико недеља касније сам већ био у Београду.

Како сте пронашли људе које сте касније портретисали у филмовима?

У Бостону сам се упознао са ондашњом српском заједницом. Заинтересовао сам се за слику иза оне демонизоване и помислио сам да је можда дошло време да одем у чељуст аждаје. Оно што сам слушао од Срба из Бостона и оно што сам читао и гледао на телевизији није се никако поклапало, те сам рекао себи да је време да одем на место на коме се нећу осећати угодно, где не познајем језик и не знам ништа о тој култури. Хтео сам да упознам Србе и да са њима причам. За мене је то на неки начин био покушај да зароним у другу страну онога што је Америка. Нисмо баш сви ми сагласни са званичном политиком САД. Америчко-српска заједница у Бостону је изаслала мој мејл на неколико страна и ускоро сам почео да добијам одговоре из Србије од мени непознатих људи. На пример, контактирао је са мном Зоран Ристовић који ме је позвао да код њега одседнем. У Зорановом стану сам сваки дан упознавао нове људе.

Сцена из филма „Иван& Ивана”

Реците нам нешто о идеји за „Балканске рапсодије (78 measures of war)”.

Филм се односи на укупне дане бомбардовања, а структурисан је око шљивовице која је била мој кључни конектор са српским људима. Где год да сам се нашао, нуткали су ме ракијом. Развио сам веома дубоку приврженост према овом чаробном напитку, првој ствари која је распирила моју машту ван ратног контекста; ракија је слатка, али ипак веома јака, скоро брутална и у тим њеним квалитетима видео сам и извесну паралелу са Србима. Филм је структурисан око тих свих силних серија испијања шљивовице које сам користио да се „вратим” на Балкан, односно у Србију – када сам далеко од ње.

На какав је пријем наишао филм?

Када је 2008. показан у МОМА, био је то један јако интересантан моменат, пошто се десио свега неколико дана по декларацији о независности Косова. После пројекције филма је настала фасцинантна дискусија, пошто је Њујорк микрокосмос некадашње Југославије. Неки су се бунили због садржаја у филму, други су ме оптуживали да заузимам српску страну, а неки су ме бранили. Било је заиста фасцинантно. „Балканске рапсодије” су показане у неколико наврата и у Србији, али сам лично био само на пројекцији у културном центру „Рекс” 2009.

Да ли је материјал за „Ивана & Ивану” почео већ тада да се кристалише?

Током снимања „Балканских рапсодија” завршио сам са вишком материјала у рукама, насталог снимањем силних разговора са људима у Косовској Митровици, Грачаници и Београду. Те траке су годинама стајале по страни. Године 2005, био сам у Србији, где сам се поново срео са истим људима. Наставио сам са снимањем разговора, а онда сам кренуо да сечем и претребљујем сав материјал. Тада сам и поново налетео на интервју који сам пет година раније снимио са Иваном и Иваном. Они су у међувремену већ емигрирали у Америку, те сам отишао у Калифорнију да их посетим. Већ првог дана ми је постало јасно да је њихова прича била много моћнија од епизоде. Снимао сам их у распону од четири године (2006–2010), а сви старији снимци, на пример из 2000, преузети су из материјала неупотребљеног у „Балканским рапсодијама”.

У филму се ради и о сновима који могу да се претворе у кошмар...

Оно што мој филм покушава да артикулише јесте то да је амерички сан мање-више постао мит. Та застарела фраза да можеш да емигрираш у САД и водиш бољи живот мало је странпутна, јер таква одлука подразумева велике жртве. Иван и Ивана су за собом оставили породице и пријатеље и суочили су се са једним потпуно новим начином живота. Ивана доноси одлуку да прихвати нова правила игре, али мислим да то не ради са великом дозом љубави. Чини ми се да је то је за њу слатко-горко искуство, мада је постала већа Американка од мене.

Иван је стварно покушао да се снађе у Америци која га није запалила. Мислим да заправо није никада ни мислио да је тамо супер, с тим што је то био његов излаз из једне лоше ситуације. Он увек трага за новим местима, никада се неће скрасити и гледа у хоризонт у потрази за новом авантуром. Да хоће могао би да се издржава од музике јер је талентован музичар.