АЛФА, БЕТА... ДЕЛТА

Ако је у праву Зоран Остојић, члан руководства Либерално-демократске партије (ЛДП), када тврди да Мирослав Мишковић прави владу, онда присуствујемо једном од неуобичајено лоших пословних потеза човека који се мерено по обиму профита сврстава међу најспособније Србе.
Влада, као што читаоци знају, још није формирана, мада је Мишковић одмах после избора на прослави дана Делта холдинга искочио из ритуалних вода говора о билансу и плановима компаније и апеловао на политичаре да што пре формирају владу која ће обезбедити нормалан амбијент за пословање.

Ових дана у клубу најмоћнијих српских привредника радо се ишчитава говор Ива Санадера, хрватског премијера, нека врста посланице хрватским предузетницима у којима у готово песничком жару Санадер изјављује: "Ја ћу поновити оно што увек кажем, ви сте цвијет хрватског друштва... Да нема вас, све би било пуно теже, ви стварате нове вриједности и зато ћу ја особно и моја влада бити увијек на вашој страни."

Наравно, после се либералнија хрватска штампа спрдала с овом врстом цветне патетике, али пословни људи у Хрватској нису имали ништа против ње, док би наши привредници, рекао бих, били задовољни и са мање излива љубави и подршке у ситуацији када се претварају у дежурне кривце, сумњиве свима и сваком, пропорционално броју милиона. По тој логици, Мирослав Мишковић је најсумњивији јер их има највише.

Поменути ЛДП покушаће да институционализује те сумње јер је најавио да ће тражити формирање анкетног одбора у Народној скупштини који би требало да испита утицај Мишковићеве компаније на српске медије с једва скривеном тврдњом да је Милка Форцан свима нама главни уредник и, следствено томе, да медији јавни интерес подређују интересима ове компаније.

Мислим да је иницијатива ЛДП-а легитимна и да би корист од испитивања ове тврдње имали друштво, медији и, претпостављам, Мирослав Мишковић, за кога је, вероватно, највећа опасност у смислу позиције у друштву садржана у гомилању оптужби које је неки пут смешно демантовати.

Повод за иницијативу ЛДП-а било је саопштење руководства месечника "Статус" који је оптужио Делта холдинг за ометање дистрибуције броја у коме је објављен интервју с Владимиром Поповићем. Да сам на Мишковићевом месту, ја бих донирао дистрибуцију "Статуса" јер кад се сабере све што је о Мишковићу речено, осим новоговорних, ритуалних стереотипа да Мишковић све контролише, интервју садржи барем две конкретне чињенице које сведоче у корист Мишковићевог карактера. Поповић и сам каже да Мишковић до пара није дошао тако што је неког опљачкао, већ "на оловку и памет". Друго, сведочи да је Мишковић одбио Ђинђићев позив на неку донаторску вечеру на којој је требало да богати Срби приложе позамашне паре Србији, као неку врсту опроштајнице за пословање у Милошевићево доба, и то речима – "Нисам ја Карић".

Али, ако повод за иницијативу ЛДП-а и није неки баш јак разлог за употребу тешке артиљерије на крупну мету, то још не значи да је иницијатива лоша. Напротив. Артикулисан говор о утицају моћи, било политичке, било финансијске, на медије у Србији данас један је од предуслова политике "чистих руку" у друштвеним пословима. Добродошла је свака расправа која се не заснива само на трачевима пласираним ради партијског, групног или личног интереса, јер ово што се сада догађа озбиљан је симптом институционалне кризе. Одједном, наиме, укључујући и политичаре, сви говоре о "неформалним центрима моћи који владају Србијом", а у недостатку креативности и маште све се заврши на – најбогатијем.

Отуда иницијатива ЛДП-а може имати лековито дејство. Расправа о тим утицајима добила би формално покриће, имала главу и реп и била артикулисана одређеним правилима.

У бољим околностима вероватно ни ЛДП не би крио ко им је донирао скупу изборну кампању, чиме је и сам позамашно допринео гласинама о "неформалним центрима моћи" који су партију Чеде Јовановића увели у српски парламент. Како сада ствари стоје, једино је сигурно да им Мирослав Мишковић није дао паре.

Главни уредник недељника "Време"