О лапоту у српској култури

У тексту о глумици Душанки Стојановић Глид, под насловом „Беда расте а гламур се шири”, Култура, 4. децембар 2011, изречене су тешке речи на рачун великана позоришне сцене. Поента је: „Они који су били активни и уважени пре 40 година у култури, активни су и уважени и данас.”

 Чудан обичај! Сваки час неко, из чиста мира, удари по Вуку Караџићу, Андрићу, Добрици Ћосићу (који је у том смислу постао посебан случај). Сада су на ред дошли људи који су опстали на културној сцени. Вида Огњеновић, Јован Ћирилов, Дејан Мијач... Међу њих је убачен и Жарко Лаушевић, јер читаоци, како каже саговорница, уместо Андрићевих купују његову књигу.

У свету цене људе који дуговечно стварају, не анулирају њихов живот и дело. Овде су мета озлојеђених оспораватеља који као да сумњају да ће сами потрајати.

Зашто народ чита Лаушевића, уместо да се врати класици? Па Андрићеве књиге се одавно налазе на полицама кућних библиотека свих који уопште купују књиге. А Лаушевићеву исповест уважени људи оценили су као документ о великој људској трагедији и као вредно књижевно дело. Онај који се томе чуди књигу вероватно није прочитао.

Вида Огњеновић је изванредан писац и редитељ. Једна од најумнијих жена наше културне сцене. Не зна се у коме од два позива је боља. Зашто се нека њена драма обнавља? Па зашто се обнављају Шекспир, Чехов или Аца Поповић?

Јован Ћирилов je један од креатора најпрестижнијег, европског позоришног фестивала, БИТЕФ-а. Успео је да тај фестивал одржи пролазећи Сциле и Харибде распада, ратова и криза. Био је управник ЈДП-а у успешном периоду. А Дејан Мијач је појам врсног позоришног редитеља, који је унео квалитетно и ново у театар. Зар жаљење културне јавности због повлачења није доказ њене свести о истинским вредностима? Бергмана, Бертолучија, Кена Расела, Пикаса, Пину Бауш... величали су, чували.

Уместо да се прегаоци који трају, који граде темеље система вредности, у позним годинама уважавају, над њима се овде спроводи својеврсни лапот (древни српски ритуал јавног убијања старих), под изговором да заузимају место младих стваралаца. Када је један млади песник од уваженог колеге затражио мишљење о својој песми, изговарајући се да је на њој мало, недовољно радио, овај му је одговорио: у уметности се, драги колега, време уопште не рачуна.

Спадамо међу мале земље са много младих талената. Упркос перманентној кризи, бројни млади редитељи, глумци, музичари, писци успешно дебитују. Ива Милошевић је управо добила престижну награду „Бојан Ступица” за позоришну режију. Два млада редитеља, Марко Маринковић и Иван Стефановић, аутори су одличних, квалитетних, гледаних телевизијских серија „Мој рођак са села” и „Цват липе на Балкану”. Млади глумац Милош Биковић је добио највеће глумачко признање Цар Константин... Има их још. Зашто би њих спутавали претходници, узори? Прави таленат налази пут ка признању. Поред талента он поседује и снагу да се наметне. Вапај – дајмо прилику младима – личи на отрцане самоуправне флоскуле, морају бити заступљени и другарице, омладинци, мањине... Уважимо таленте. И – пожелимо им трајање.

Стварно, зашто су Срби склони да своје одличне негирају, а најбоље и убију?

Ауторка је професор новинарства на Факултету политичких наука у Београду