Судбина Титаника

Оно што су деценијама самопрегорно, несебично, стручно, патриотски и већ како хоћете, градиле генерације спортиста, спортских посленика, стручњака и свих заљубљеника у кошарку, на путу је да буде неповратно изгубљено. Блистави резултати на највећим међународним такмичењима, олимпијским играма, светским и европским шампионатима, радост коју су нам доносили, на жалост, данас постају део историје, лепе прошлости која се, сва је прилика, неће тако брзо вратити.

Јер, стварност која траје већ више година, неуспешна и све чешће, ружна и насилна, прети да неповратно гурне овај спорт, који је у много чему био заштитни знак некадашње државе, њене младости и спортске успешности, једноставно не даје много наде да ће једног дана ствари кренути на боље.

Српска, или, некада, југословенска кошарка, њени играчи, стручњаци, тренери постављали су темеље игре под обручима широм Европе, били недостижни узор многима...

Данас наша кошарка и кошаркашка организација више личе на Титаник који неповратно тоне док се његов капетан, или боље рећи капетани, препиру око свега и свачега, неспремни да се суоче са болном реалношћу за који су сами искључиви кривци. Ево већ месецима спортска јавност и не само она, указују на проблеме, лоше резултате, тражи одговоре, али они не стижу. Као да су најодговорнији у кошаркашкој организацији постали аутистични на све апеле, вапаје чак, да се нешто предузме и спаси што се спасти може. Зар чињеница да до дана данашњег нико у кошаркашкој организацији није разматрао узроке дугог списка неуспеха последњих година не говори сама довољно ?. Више од две године је прошло од олимпијских игара у Атини а до данас нисмо видели извештај селектора о том нашем дебаклу...

Можда најбољу потврду тога ко руководи српском кошарком, како и на који начин, добили смо на "Политикином" округлом столу посвећеном стању у овом спорту. После много напора, труда и натезања дошло је до овог скупа, али он је јасно показао да је стање крајње озбиљно и, што је још горе, без много наде да се поправи. Скуп је одржан у Сава центру, претходно, кошаркашки посленици окупили су се у Филхармонији и све је личило на праву филхармонију, али без диригента, без партитура, свако је "свирао" своју мелодију, била је то права какофонија, болна за уши и још поразнија по утиску који је оставила на "публику".

Жалосно је да се у овим празничним данима бавимо ружним а не лепим стварима. Али, кошарка нам пружа све више баш такве ствари, непријатне, ружне... Уз резултатске неуспехе, стиже и навијачки "допринос". Некада незамисливе сцене, за које смо веровали да су резервисане само за фудбалске стадионе и навијачке страсти и фрустрације, постале су свакодневна слика на нашим кошаркашким борилиштима, некада правим спортским храмовима.

Данас се у легендарном "Пиониру" мање гледа кошарка, више противнички навијачи, радост стиже не после коша, већ после туче. Ни медији више своје извештаје не посвећују инцидентима, помињу их успут, по систему:"после краћег 15 – минутног прекида због туче, утакмица је успешно настављена..." и томе слично.

Прича о нашем кошаркашком суноврату, како сада ствари стоје, могла би да траје у недоглед. Анализе би се могле мерити томовима, али док је подела у кошаркашкој организацији оваква каква је, никакве речи неће вредети.

Јер, свако остаје на својим позицијама, на једној страни нашли су се људи који су дали огроман допринос у протеклим деценијама, на другој "млади" који (раз)баштине њихове тековине, потпомогнути тренерским величинама расутим по свету који повремено "гостују" у некада угледном Стручном савету, свесно или несвесно дајући алиби овдашњим функционерима и личним пријатељима. Њима мудрост и искуство старијих очигледно није потребно.