Мој живот је здрав разум

Ово је разговор са Срђаном Јанићијевићем (41), генералним директором "Политике", човеком који је, као дете новинара, кренуо у живот из слагачнице овог листа. Он сад, са положаја који заузима, из професионалних, али, истиче, и из емотивних разлога, настоји да најстарији лист на Балкану, после година суноврата, подигне на највиши ниво.

Ипак, ово је више прича о Јанићијевићу, о његовом одрастању, школовању, дугом раду за највеће иностране фирме широм Европе, женидби уз, само, два сведока, "лекцији" коју му је одржао таст, академик Бећковић, избегавању притисака Владе Србије, новим словима за стару "Политику"...

• У ком окружењу сте рођени?

 – Јанићијевићи су из Призрена, из Старе Србије. Први је од њих у Београд дошао мој чукундеда Аранђел Јанићијевић и био терзија у кварту теразијском, а остали су углавном били књиговесци и штампари на Палилули. Политички су били активни радикали из Пашићевог доба. Мој отац Селимир је са 16 година отишао у Војну академију 1944. и био један од најмлађих официра. Кад га је стриц видео на улици с пушком и титовком појурио га је да га бије: "Ти ћеш мени у комунисте, сунце ли ти мангупско!" Селимир је брзо схватио шта је војска, па се уписао на Правни факултет, а највећи део своје каријере је посветио новинарству. Десетак година је био новинар "Политике"

• А са мајчине стране?

– Љути Кордунаши Љубичићи, правдољубиви комунисти. Деда Мирко је имао илегално име Црни, а своју кројачку радњу је после рата поклонио и посветио се револуционарном раду. Дао ми је оригиналан текст резолуције Информбироа. Мајка Станислава је већи део свог радног века провела као наставник музике у Београду. Сестра Мирјана је флаутиста у оркестру Војске Србије. Старија је од мене три године, удата и има двоје деце.

• Кад сте први пут дошли у "Политику

– У "Политику" ме, пре тридесетак година, доводио отац. Најчешћа места за дечја узбуђења су били словослагачница, штампарија и клуб на петнаестом спрату. Обожавао сам ваздушну пошту која је саобраћала између спратова као неки путујући антибиотик. У оно време "Политика" је била у сваком погледу мерило стандарда. Мој син је шеста генерација Јанићијевића у Београду. Имали смо плац на Ташмајдану између ресторана "Мадера" и Правног факултета. Напролеће ћу да одем да видим да ли је ту јоргован који је мој деда посадио за баку.

• Како сте се снашли у току школовања?

– Мене и сестру родитељи су васпитавали као у стара добра времена. Редован одлазак у школу се подразумевао. Страни језици, музичка школа, спорт су такође били обавезни. Мајка је била задужена за то да деца не губе време. Ишао сам у Пету београдску гимназију. Маштао сам да будем драматург, али су ми мудри родитељи казали да то могу да радим ако се бавим и нечим другим, на пример, правом. Рекли су ми да ни Синиша Павић није завршио драматургију. Мој једини циљ на Правном је био да што пре завршим факултет. Одувек сам желео да будем свој човек. Од 1100 студената са моје године факултет сам завршио 37. по реду. Нисам имао висок просек, али нисам губио рокове.

• На ком месту Вам је у току школовања био спорт?

– За спортове с лоптом сам годинама важио за антиталенат, па сам се због тога као клинац чак и нервирао. Тек ми је у Русији један лекар објаснио да немам осећај за трећу димензију, за преглед игре, и да зато имам тешкоће у спортовима с лоптом. Као дете сам ишао на клизање и пливање, а од када радим најчешће трчим, али и то кампањски. Кад осетим да ми је потребан већи број панталона тада се одважим за спорт. Сауна је једини "спорт" који упражњавам редовно већ десетак година.

• Да ли гледате утакмице, на пример фудбалске?

– Редовно. С оцем одлазио на утакмице ОФК Београда, где нас је чекао његов велики навијач Владимир Булатовић Виб, књижевник и новинар "Политике". Али, Црвена звезда је увек била и остала мој клуб, мада више нема оних узбуђења, која су некад постојала на нашим стадионима. И то, изгледа, има везе с парама и општом кризом.

• Кад сте почели да радите?

– После друге године студија, на сајму аутомобила на штанду "Филип Морис". Био је то типичан студентски посао, али су ми касније понудили неколико ситнијих послова. Био сам поносан на то што сам зарађивао за све личне потребе, па родитељи нису морали да ми дају. Кад сам завршио факултет добио сам понуду да радим за "Филип Морис". Прихватио сам с намером да радим годину-две, да видим како тај систем функционише изнутра. Био сам део пројектног тима за куповину фабрика у Југославији. Тада се појавио ментор за развој моје каријере. Добио сам 1991. позив да одем у Швајцарску на школовање, али нисам могао да одем на пријемни због могућег војног позива. Међутим, потпредседник компаније је дошао из Швајцарске, па сам пријемни полагао у Београду. Кад ми је поштом стигао уговор нисам могао да поверујем. Дуго сам анализирао квалитет тог папира, елеганцију пошиљке, све потписе и уопште перфекцију документа који ми је послат. То ћу памтити за цео живот.

• Да ли сте доживели љубав на први поглед?

– Ако бих детаљно описивао љубав на први поглед с Људмилом Бећковић морали бисмо да променимо рубрику, а вероватно и лист за који се прави интервју. Ипак, ево суштине. Наш први сусрет није прошао бриљантно. На сваки начин сам желео да се упознамо. Нашу заједничку другарицу сам замолио да је некако намами код мене у стан, на кафу... Наравно, Људмила се није појавила. Кад сам је следећи пут срео у граду питао сам је зашто није дошла казала је: "Замисли да смо ти и ја деда и баба и да нас унуци питају како смо се упознали, а ја кажем: звао ме деда на кафу. Мораш да смислиш нешто оригиналније!" И смислио сам. Венчали смо се у Лозани. Кум ми је био колега Немац, а Људмили је кума Рускиња. Само смо нас четворо били на свадби. Узео сам пола дана одсуства из канцеларије и када сам се врати око подне шеф ме је истерао с посла. Увече смо звали родитеље да им јавимо шта се догодило. Моји су били очајни што је прошло без њих и без праве свадбе. Мој таст Матија Бећковић ми је рекао: "Замисли да смо комшије и да си дошао да позајмиш од мене крпу. Ти би ме за то питао. А овако си ми узео кћерку без питања." Људмила и ја имамо двоје деце. Анђелија се родила 2. новембра 1993. у Лозани, а Алексеј 31. августа 1998. у Москви. Живели смо у четири земље, променили десетак станова, путовали безброј пута. Мислио сам и сањао на српском, а радио на енглеском. То је могуће само ако имаш поверење у онога с ким живиш, мада је чак и тада тешко.

• У којим државама сте радили?

– Прво сам из Швајцарске покривао: Чешку, Словачку, Мађарску, Пољску, Румунију, Бугарску и Југославију. Пребачен сам 1995. у Русију, где сам отворао канцеларије, а у току једног лета сам основао фирме у Јекатеринбург, Нижњем Новгороду и Самари. Од 1996. до 1998. смо живели у Петрограду, где сам био задужен за пословање у северозападном региону Русије. Било је интересантно да се путује у Архангељск, Мурманск, Калињинград и, наравно, Петроград, који је посебно искуство.

• Зашто сте се "развели" од "Филип Мориса"?

– Био сам један од "деце" те компаније. У "Филип Морис" сам дошао кад сам имао 22 године. После десет година је било време да се проба нешто ново. Желео сам да одем у неку другу велику светску компанију и кад сам добио такав позив нисам хтео да га одбијем. После неколико позива из "Кока коле" одлучио сам да одем на преговоре. Толико су ме проверавали да ми се то допало, а допао сам се и ја њима, па смо се врло брзо договорили. У Београд смо се вратили у јесен 2001. Али, после две године, како се то обично догађа у таквим фирмама, понудили су ми нову селидбу – у Атину. Међутим, мени се чинило да је Србија држава у којој човек мојих година и искуства може да оствари своје снове, па сам одлучио да кренем у сопствени бизнис.

• Кад сте основали своју фирму?

– Фирми сам дао име по мом животном опредељењу: "Комон сенс" (здрав разум). Почео сам с радом почетком 2003. План је би ода се бавим оним чиме сам се бавио 15 година: унапређењем пословања. Цела моја каријера је била састављена од пројектних задатака. Добијем мандат, ресурсе, рокове и кад то урадим следи други задатак, па трећи... То је, грубо речено, консалтинг, способност да спроведем оно што испланирам, за себе или клијента. Пошто наш народ не верује никоме, а камоли саветницима мој први пројекат је био да направим фирму "Хаузмајстор", прву приватну установу за комуналне услуге. Затим сам основао предузеће "Буди свој човек", које обучава за предузетништво. Обе фирме су изданци основне – "Комон сенса" и на то сам веома поносан.

• Шта сте прво учинили после оснивања фирме?

– Главно је било да себи и другима дам самопоуздање да то што радим није бесмислено. Телефони су престали да звоне кад сам отишао из "Кока коле", много пријатеља ми је рекло да је то што сам урадио глупост... Највише подршке, у пројекту "Писмо пријатељу", добијао само од колега странаца и то чак од оних који су веома високо на корпоративној лествици и све те поруке чувам. Не можемо Србију да промовишемо декретом, ни посетом државника. права промоција је ако наши пријатељи из света дођу овде с идејом да зараде и то им успе. Морамо да креирамо позитивне односе и тај успех би требало да пренесемо на друге, а не да чувамо за себе. И, ето нама успешне земље.

• Шта планирате за бржи развој "Политике"?

– Од рођендана "Политике" биће много новитета. Набавили смо нову ћирилицу, коју је специјално за наш лист дизајнирао професор Јовица Вељовић, наш најбољи типограф. Имаћемо нови прелом "Политике", који ће бити прегледнији за читање. Све ће то изгледати ново, а заправо је враћање на традицију "Политике" уз мало модернизације. Сачувајте 30 динара да купите издање од 25. јануара 2007!

• Ко има већа права у "Политици" Срби или Немци?

– Немачки ВАЦ и "Политика" АД у предузећу "Политика новине и магазини" имају једнаке уделе, а самим тим и једнако право у одлучивању. Немци имају последњу реч кад су у питању пословне одлуке, а Срби у уређивачким и издавачким питањима.

• Да ли сте у "Политику" дошли и из емотивних разлога?

– Задатак да се реструктуира кућа као што је "Политика" је огроман изазов, одговорност, али и част, и ризик. Стереотип је да су у бизнису одлуке рационалне. Ипак, свака велика пословна одлука је и – емотивна. Шта мислите, на који начин председник неке компаније одлучује да купи неку фирму и по којој цени? Прво му израчунају колико то вреди, а онда он одлучи. Али, та одлука не мора да буде заснована на цифрама већ на инстинкту. Тако сам и ја поступио кад сам дошао на овај положај. Рационално, то је изазов са неизвесним исходом. Инстинктивно, тај посао сам желео да прихватим са свим ризицима које носи. А није без значаја ни што ми је отац, а и многи његови пријатељи, добар део своје каријере оставио у овој кући.

•  Колико поштујете традицију?