Могли смо бити мало нежнији

Ако ме питате о Београду бићу јако сентименталан: Београд је моја кућа. Волим овај град јер ме је научио свему и зато му се са радошћу враћам. Одавде сам кренуо у професионални, друштвени живот, остварио се као хумано биће, спознао чари боемског живота у кафани „Коларац”, на дорћолским улицама, у Југословенском драмском позоришту. Кад станем на угао улица Кнеза Милоша и Немањине није ми лако. Београд је прошао кроз тежак период што се одражава и на људе. Сада је питање како излечити те ране... каже професор Наум Пановски који не крије радост што после 20 година паузе борави у Београду.

Недавно је овај угледни амерички професор који већ 25 година живи и ради у Вашингтону имао  више интересантних предавања на Факултету драмских уметности у Београду, на којем је пре готово три деценије и сам стекао редитељску диплому, у класи професора Мирослава Беловића. Нешто касније магистрирао је код професорке Мирјане Миочиновић, а докторирао у Тексасу, код професора Роберта Коригана, оснивача најзначајнијих позоришних школа у Америци где је Пановски најпре боравио као стипендиста Фулбрајтове фондације.

Рођени Скопљанац, редитељ Наум Пановски је аутор неколико књига о позоришту, многобројних позоришних представа, сценарија и адаптација, театарских текстова, есеја. У протеклом периоду, исто тако радио је, како каже, у четири-пет религиозних средина, предавао на седам језика.... Тренутно предаје на неколико универзитета у Америци, а у последње време, сада већ у својству Фулбрајтовог професора држи предавања студентима позоришне уметности у Скопљу.

–Годинама се дружим са Миром Фурлан која најчешће игра у мојим америчким представама, али и са Слободаном Шнајдером чија дела сам режирао са посебном инспирацијом. Жао ми је, исто тако, што нисам радио са Филипом Давидом. Он је сјајан аутор. Много сам писао о његовим делима и што је занимљиво Београд и Србија не познају његове драмске текстове. Када сам питао неке пријатеље у Београду зашто не раде његов драмски текст „Брод лудака”, одговорили су ми да нису знали да га је Филип написао, каже Пановски и додаје:

– О балканским недоумицама говорио сам у својим представама. У Тексасу сам, поред осталог, поставио представу „Сарајево” по тексту Горана Стефановског у време хаоса 1995. године. Мислим да није требало да нам се догоди што нам се догодило. Могли смо бити мало нежнији, мало бољи према себи самима. Србија је у претходном периоду била прилично изолована, самим тим и комуникација је била ограничена. Зато је мој сусрет са београдским пријатељима после толико времена бујао емоцијама. Како сам се срдачно загрлио са Ненадом Прокићем, Горданом Марић, Владом Јефтовићем и другим пријатељима.

Са Наумом Пановским смо разговарали у паузи између два предавања. Изненадио нас је енергијом, спонтаношћу, непосредношћу...

–У последњих десетак година сам много научио и још увек учим, рецимо, од средњошколаца. А чему учим своје студенте? Да је најбитније да прво разумемо једни друге као људи, затим морамо да слушамо једни друге. Много волимо да држимо дуге, исцрпљујуће монологе. Пуни смо себе, нарцисоидности. Имамо изражен его. Пуно је великих риба у малој бари, а ми не водимо дијалог. Не морамо да се сложимо, али морамо да се поштујемо и да чујемо шта други имају да кажу. Са друге стране, свет је данас толико испреплетан преко Интернета и он-лајн комуникација да смо једноставно упућени једни на друге, и када се не слажемо и када смо другачији. Морамо да научимо да сагледамо другога, да бисмо спознали себе. Жао ми је, а то се види и у драмама Милене Марковић, што је овде не знам већ колико генерација одрасло и провело најлепше године живота изоловано, без увида шта се догађа у свету. Та затвореност је створила сасвим другачију слику, другачији језик изражавања. Сматрам да је то осиромашило хоризонт гледања. Уз све то, и даље сам чврсто уверен да овде има великог потенцијала, талента и знања. Али том таленту треба дати простор да се изрази и искаже. Нажалост, морам да приметим, да смо, ми овде на Балкану окренути себи у једном нарцисоидном самодеструктивизму.