Не пуне фонд, добијају пензију

Србија је секуларна држава и Црква је поодавно одвојена од државе. Свештеници нису државни службеници. Касе су им потпуно одвојене. Али држава је, ваљда, зарад виших циљева спремна да помогне свештеницима и верским службеницима да дођу до пензије тако што ћер им од Нове године са 50 одсто дотирати доприносе пензијског и инвалидског осигурања.

Ма колико ова вест, коју је „Политика” ексклузивно објавила пре неки дан, засметала онима који би у свему да имају чист рачун, па и са црквом, поготово ако их то „бије” по џепу, државна помоћ црквеним „службеницима” није нова ствар. Држава је и до пре пар година помагала свештена лица и верске службенике управо са 50 одсто у рефундирању доприноса, али је у једном часу то стало, а верске заједнице нису имале довољно пара да саме уплаћују доприносе због високих основица. Отуда и предлог о изменама Закона о доприносима.

Зашто се, ако је ово „већ виђено”, у јавности подигла толика халабука? Да ли због нашег кратког памћења или зато што већини боде очи чињеница да свештеници ни данас немају фискалне касе и рачуне, не плаћају ПДВ нити се знају њихове тарифе. Треба им, дакле, ако хоће паре из буџета, увести фискалну касу, натерати их на уплату пазара и плаћање доприноса, што би их довело у ситуацију да деле судбину (не)запосленог народа. Коначно то је и њихова световна мисија.

Добро је, с једне стране да држава помаже својим грађанима које год они „феле” били, а посебно ако су сиромашни, стари, па чак и ако се брину о духовности и вери њених грађана, јер ако је држава у неком тренутку могла да одузме толику имовину цркви, лишавајући је високих прихода, од 1945, па до данас, онда је поштено да њеним „службеницима” обезбеди бар достојанствену старост.

У питању нису велике паре, али све јесте питање принципа. Да ли, рецимо, атеисте неко пита, као пореске обвезнике, да ли би да финансирају 30 владиних агенција које коштају више од 70 милиона евра, невладине организације, групе грађана... па и свештена лица која немају пара за пензионо и инвалидско осигурање? А онда видите попа са помоћником како излази из џипа.

Како помирити оно што видимо и што би, из чисто хуманих разлога, могли да „прогутамо” плаћајући им доприносе за ПИО?

Из само једног јединог једноставног разлога – ова држава и њена администрација не раде свој посао ваљано. Држава, најпре, приватизацијом прода фирме не питајући коме и за које паре, а када радници изађу на улице, јер их је нови газда лишио основних и цивилизацијских права, пензионог доприноса, она се маши буџета и – попуни рупу у стажу.

И док једни мисле да је идеја о државној помоћи црквама и верским заједницама добар предизборни маркетинг, јер број свештених који би могао да изађе на изборе није занемарљив, други с правом кажу да из пензијског фонда може да се финансира само онај који учествује у његовом пуњењу. Тим пре што је каса полупразна, па се из буџета пензије дотирају с 46 одсто.