Брда за "бумбаре"

Зна се где живи шеф. На Дедињу. Али, мајку му божју, што би рекао један давни управник најскупљег српског брда да газда није Мајкл Полт? Мирослав Мишковић или неко трећи? Можда Слобин дух понекад свраћа на своје имање, вредно милионе евра, да провери да случајно неки нови инвеститор није почео да копа темеље без грађевинске дозволе.

Верни поклоници теорије о српској трилатерали верују да је "број један" ипак Добрица Ћосић, док су завереници сигурни да је ипак реч о Јовици Станишићу. "Цигани" се кладе на Џају и Пиксија, "гробари" на Бјеку. Олимпијци на Цептера, монархисти на Александра Другог, филозофи леве оријентације на Михајла Марковића, а носталгични борци за право да се кућа загрева и на минус 10 – на Јованку Броз. Фаворит баскеташа је Саша Ђорђевић, узгајивачи салате типују на Богољуба Карића, Сурчинци на Лимуна, плавци на Марка Ницовића. Ружичасти су сигурни да је реч о Жељку Митровићу.

То је Дедиње, са Сењаком и Топчидерским брдом као периферијом. Свака већа варош има своје брдо (hill) са кога локални "бумбари" посматрају пук, демонстрирајући своје богатство, утицај и чињеницу да живот на високој нози подразумева и спавање на највећој надморској висини у крају. На београдском узвишењу је концентрација највеће политичке моћи, новца, злата, кредитних картица, шифрованих рачуна, личне мемоарске грађе и видео-камера по квадратном метру свете српске земље. Тамо је уписано сведочанство о успонима и падовима овдашње елите.

По списку станара на Дедињу може се направити и приказ "Ко је ко у Србији". Ту живе двојица бивших председника Југославије – Добрица Ћосић и Зоран Лилић. Доживотни председник народа и народности чак и мртав није отишао са Дедиња, настанивши се заувек у Кући цвећа. Један од југословенских председника је ухапшен у вили, а потом испоручен у Хаг, док је један краљев намесник, после пуча 27. марта, напустио двор и заувек отишао из земље.

Сваки политички земљотрес у протеклих неколико деценија избацио је или додао по неколико нових имена на списак станара српског забрањеног града.

Актуелни шеф државе Борис Тадић с породицом живи у резиденцијалном објекту који му је додељен на привремено коришћење, док му траје председнички мандат. Са Дедиња је у зграду Владе Србије у Немањиној кренуо и Зоран Ђинђић, 12. марта 2003. године, нешто пре 12 часова. Он се у Ужичку 40 преселио још фебруара 2002. године, на инсистирање обезбеђења.

После убиства премијера, Ружица Ђинђић, одлуком Владе Србије и на инсистирање премијера Коштунице, добила је вилу која би могла да опише историју Србије. Први "социјалистички станар" у Ужичкој 40 био је генерал Удбе Павле Пекић. Уочи распада бивше Југославије, у њој је живео последњи председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић, а потом су ту накратко боравили Радоман Божовић и Никола Шаиновић.

Политичка топографија Дедиња заиста сврстава ово брдашце у најзагонетније парче земље у региону. У Ужичкој улици само две виле раздвајају америчког и иранског амбасадора, док је дијагонално од Полтове вила човека који је био на црној листи за улазак у САД. Тренутно је на црној листи за улазак у – Србију! Чувена вила Богољуба Карића дуго је грађена, јер је требало постићи унутарпородични ентеријерски консензус. Боги је три пута рушио монументалну капију, све док није видео ограду Багингемске палате и узвикнуо: "Овакву хоћу".

У дворишту виле где је пуковник Гадафи доводио камиле, у доба београдског самита несврстаних, сада су стационирани амерички маринци који обезбеђују дипломате САД у Београду.

У ранијој топографији, 50 или 100 метара ваздушне линије делило је виле Александра Ранковића и патријарха Германа. Истини за вољу, Ранковић је био нешто даље од Брозове резиденције, а Кардељ нешто ближе, што је на чувеном Брионском пленуму 1966. године потврдило утицај географије мистичног брежуљка.

Бивши, садашњи и будући владари, помиловани, осумњичени, осуђени и слављени, носиоци златних медаља и скупих уговора, банкари, брокери и мешетари, бивша емиграција и племство, левичари и нови власници данашње Србије живе у комшијској идили на брду свих брда. Шорка следи кад сиђу у град. Али, попети се на Дедиње – то је финале успеха по мерилима вредности у Србији. Зато се не пита за цену. У својој канцеларији на Сењаку, Милан Павловић, саветник директора агенције за некретнине "Амбасадор М", који је пекао занат тако што је заирском председнику Мобутуу нашао стан у Паризу од 600 квадрата, показује на рачунару фотографије тренутно најскупље дедињске виле која је на продају. Његов клијент жели да неком другом преда кључеве раја опасаног зидом, вредног 9,2 милиона евра. Холивудска декаденција на српски начин: базени, вртови, тениски терени и 2.000 квадрата стамбеног простора у мермеру и стаклу. Власник чува идентитет.

На Беверли Хилсу оваква вила вреди 50 милиона евра. Али, зато је Дедиње у региону убедљиво најскупље. Стране дипломате које су углавном наши клијенти чуде се оваквим ценама, у овако сиромашној земљи. Данас, рецимо, нема ни ара слободне земље у Ужичкој улици. "Имам три клијента који чекају слободан плац од 50 ари. Не би жалили новац – одмах би исплатили пет милиона евра. Причало се, такође, да Милошевићи размишљају о продаји великог плаца у Ужичкој 34. Ако хоће, нека се јаве: Одмах би добили око осам милиона евра!

И ви, за неколико милиончића можете ући на српско брдо славних без аусвајса. Али, и ако имате кинту, увек будите опрезни с Дедињем. Никада не знате када почиње отказни рок.