Путопис као живот

Издавачка кућа "Прометеј" из Новог Сада недавно је објавила књигу путописа "Поглед пролазника" позоришног и филмског редитеља Бора Драшковића. У четири лирски интонирана поглавља, насловљена према годишњим добима, Драшковић бележи своје утиске са путовања од Фрушке горе и Неретве, преко Њујорка, Египта, Индије, Мексика до других далеких дестинација.

Боро Драшковић је после забране представе "Кад су цветале тикве" 1969. године дуги низ година био у добровољном изгнанству из позоришта. Све до 2000, када је у продукцији Град театар Будва режирао "Антигону у Њујорку". Режирао је и у другим медијима: радију, телевизији. Снимио је игране филмове "Хороскоп", "Нокаут", "Усијање", "Живот је леп", "Вуковар, једна прича", а и аутор је неколико књига о позоришту и филму. Редовни је професор глуме и режије на Академији уметности у Новом Саду.

ИНТЕРВЈУ

● Шта Вас је подстакло да напишете "Поглед пролазника"?

– Са својим филмовима, или због њих, много сам путовао. Путовање ме одавно не интересује ако не радим док путујем. Другим речима, ако сам на путу без камере, бели папир постаје екран који ваља испунити садржајем. Одувек сам волео путопис, најотворенију књижевну врсту. У њега улази све: лица и предели, стих и јеловник, цртеж, сликарски доживљај и есеј, "сензуална етика", чак, сусрет са смрћу... Путопис је "унутарњи пејзаж" путника, нека врста епистоле. Објављивао сам у свим нашим главним часописима и новинама, јављао сам се и у "Политику" из Америке, Индије, из Аустралије, са Исланда и Малте... Неколико пута био сам сасвим на домаку књиге, али ме је управо снимање филма или ново путовање одвајало од ње "на кратко време". Путописни материјал се нагомилавао и тек на подстицај "Прометеја", за престижну библиотеку "Тајанствена тачка", најзад сам окончао књигу. Али, "оклевање" је омогућило посебну структуру у којој се прожимају готово сва моја путовања: путопис као живот.

● Сврставају Вас у свестране уметнике. Ви, ипак, тврдите да Вас је оно чиме сте се до сада бавили довело до осећања апсурдности у камијевском смислу. Зашто?

– Апсурдни човек је Камијева формулација. И двадесети, цинични век је ту врсту дијагнозе са много маште употпуњавао. Али, заправо, два наслова мојих књига "Лавиринт" и "Огледало" више говоре о мом властитом доживљају света. И трећи, "Промена"...

● Често цитирате Камија. Да ли сте ви његов побуњени човек?

– Па, његов "Мит о Сизифу" је заразан. Између апсурдног и побуњеног човека има довољно места за све нас.

Нисте члан ни једне партије, али се кроз своје режије бавите и политиком. Значи ли то да кроз уметност изражавате протест?

– Режију можемо посматрати и као својеврсно "антрополошко поље" које на разне начине одражава све дисциплине, практичне и духовне, па и политику, изузетно важну, нарочито данас. У сваком уметничком делу може се наслутити протест, али и љубавна изјава. Није заправо другачије ни у пракси других битних професија, у медицини, земљорадњи... Уметност, здравље, хлеб припадају свим странкама. Уметничко дело не припада само једној странци него народу у коме је остварено, чији идентитет обогаћује.

● Тврдите да живимо у бесконачном времену погрешног цветања. Тридесет година сте били у добровољном изгнанству из позоришта. Шта Вам је оно донело и како данас гледате на то време?

– Да, Југословенско драмско позориште када је било на врхунцу свога успона, напустио сам након што је забрањена моја представа "Кад су цветале тикве". Напустио сам позориште, али не и своју професију. Иза мене је већ био филм "Хороскоп"... Наставио сам да радим на филму, на телевизији, писао сам књиге, путовао светом, предавао студентима режију и глуму... О том случају забране много се говорило и писало, а свакако, биће о томе још речи у трагању за "коначном истином" о сукобу уметности и злоупотребљене идеологије, у којем је разобличена лаж испредана да сакрије трагичну друштвену ситуацију чије последице знамо какве су. Међутим, оно што је у овом тренутку занимљиво јесте чињеница да сам ја у ЈДП-у, изражавајући тако протест забране, још увек – "забрањени редитељ". Наиме, када сам се 2000. године, после свих значајних промена вратио у позоришни живот, најугледнија наша позоришта одмах су ме позвала да у њима радим, али забрана ЈДП-а не престаје.

● Често се у својим делима бавите проблемом саосећања...

– Зар би, заобилазећи "проблем саосећања", било могуће остварити, на пример, филм као што је "Живот је леп" или "Вуковар, једна прича"? Јесте, саосећање прожима главне теме којима се Маја Драшковић и ја бавимо сарађујући у свим пројектима и медијима. Зар телевизијска драма "Кухиња" не показује како нагомилана безобзирност и у безазленој свакодневици доводи до катастрофе?! Радећи у Македонији представу "На дну", следили смо реченицу Горкога која је и по њему главно питање дела: Истина или саосећање – шта је важније? На гостовању у Санкт Петербургу, у коме је комад приказан први пут пре једног века, у разговорима поводом представе, уверили смо се да је главни проблем дела у свету неразрешен, заправо погоршан. У представи "Дуго путовање у ноћ", која се управо игра у Атељеу 212, између осталог, такође истражујемо "кризу саосећања"... Једна проницљива наука о узроцима и последицама показала би да је претходно столеће марљиво радило и на томе: револуција и ратови, концентрациони логори, злоупотреба науке, пренасељеност, глад и "брза храна", еколошка и морална катастрофа... "Криза човештва" у мањој или већој мери заокупља уметност, а и људе из многих других професија.

● Да ли са технологијом, за коју кажете да је на странпутици, живимо у виртуелном свету?

– И заклети скептик мора бити задивљен успесима науке, једнако ојађен све већом занемареношћу човека, загубљеног у програмираним околностима које га онемогућавају да разлучи истину од лажи. А будућност и даље прети да нас сасвим слуди јер, доиста, ускоро нећемо моћи да разликујемо симулацију од збиље. Постигнућа људског ума не узнемиравају у областима филма, али ако се злонамерно усмере, у "дигиталној демократији" или космичкој технологији... јежи се кожа. Зар се десило да је проналазак употребљен само у служби напретка?!

--------------------------------------------------------------------------

Новогодишња честитка

● Уметност је, по Вама, место последње истине. Да ли и даље верујете да ће доћи време када ће политика учити од поезије?

– Ако се то не догоди може да се деси да ускоро не буде ни политике ни уметности. Али, гледајмо на ствари ведрије – пред нама је Нова година, нови почетак. Новогодишња честитка нека буде древна кинеска пословица поучна за цео свет: "Сви су цветови будућности у семену садашњости"...