Добри и лоши Срби

Имао сам пријатеља чији је отац служио војни рок у ЈНА у Берлину. Као земља победница у Другом светском рату Југославија је имала своју Војну мисију у Берлину. Били су тамо годинама наши официри и војници, један пуковник, по два потпуковника и капетана и седам војника који су чували и опслуживали Војну мисију у посебној згради. Имали смо и три џипа „вилиса” којима су наши официри и војници крстарили по граду. Све са југословенском тробојком на џиповима. Живот је чудан, неко је добио да служи ЈНА у Битољу, неко у Приштини, а неко у Берлину.

После су срушили Берлински зид, Немачка се ујединила, Војна мисија је укинута, а Југославија се распала. Унуци официра и војника који су били победници у Другом светском рату, и као такви службовали у Берлину, сада молеНемачку да их прими у европску породицу народа, јер Немачка предводи ту породицу.

У међувремену, уместо Берлинског зида између два дела немачке нације, Берлин је наметнуо нове зидове између бивших Југословена. Од Мастрихта и одлуке о Југославији крајем 1991. године, с којом се Бон није сложио, преко унилатералне одлуке Немачке о признавању Словеније и Хрватске 15. јануара 1992. године, па све до Брисела данас, Немачка је осталима у Европи показивала и доказивала да је превазишла комплекс поражене земље у Другом светском рату. У истом времену када су се Немци ујединили, Чеси и Словаци раздвојили, Белгијанци, Каталонци и Баскијци примирили, Срби су распадом Југославије морали да „почну од почетка”. Почети од темеља, а више од 70 година изгубљеног времена… И опет су, као и пре две деценије, Немци ти који одлучују.

„Да бисте разумели Европу морате бити геније или Француз”, изјавила је још 1998. године Медлин Олбрајт. Ми бисмо сада вероватно додали: „Морате бити Немац”. Јер када Немци у Европи кажу НЕ у неком важном питању, онда је то заиста НЕ. Од некадашња два екстрема немачке спољне политике, обузетости моћи нациста и заборава моћи после Другог светског рата, садашња немачка спољна политика, најблаже речено, потпуно је самосвесна. При том, Балкан је од суштинског значаја за Немачку која је данас несумњиво велика сила у Европи. Ако било која земља треба да предводи Европу у будућност, то може бити само Немачка.

У контексту тих чињеница треба да сагледамо и најновију одлуку из Брисела о нашој кандидатури за улазак у ЕУ. Ако су Немци недавно рекли да се на северу Косова морају уклонити све барикаде и да се на северу Косова морају расформирати „паралелни органи власти”, онда је немачка порука јасна. Чак и да су све барикаде склоњене на време, кандидатуре не би било док „паралелне структуре власти” на северу Косова не би биле укинуте. А Београд је на највишем државном нивоу јавно саопштио да то нису „никакве паралелне структуре власти, већ једине легитимне структуре власти демократски изабране”. И шта сада? Барикаде и могу бити уклоњене, овако или онако, шта ћемо са демократски изабраним и легитимним органима власти на северу Косова? Како њих све „поспремити”? И како заборавити шта је о тим легитимним и демократски изабраним органима власти речено пре неколико месеци?

Зато постоји опасност да се Срби поделе на „добре” у ,,ужој Србији” и „лоше” на северу Косова. Последњих неколико месеци, а посебно последњих двадесетак дана сведоци смо збирке конституционалних маштарија Београда и Приштине, а све у оквиру „мировног процеса”. Преговарачка дипломатија у којој можете да будете ослобођени оптужбе за цинизам и директно вређање здраве памети једино ако себе јавно прогласите за политичког наивца. Наравно, можете сада за све да оптужите и криминалце и неке странке на северу Косова. Као да криминалаца и странака нема на територији уже Србије. И као да је то проблем само на северу Косова. Или је север Косова регион очајања?

После свега, Србија заслужује да буде поштеђена, ослобођена од разних бесмислица. У ,,ужој Србији“ конституисала се политичка класа, чине је људи који лепо живе од политике. Готово је свеједно јесу ли на власти или у опозицији. Егзистенцијално одлично збринути. Та околност значајно одређује њен профил и њене даље аспирације. Наука о класној борби, однарођеност и помањкање солидарности као да добијају на актуелности. Сопствени социјални положај је тачка на којој власт показује већу блискост са својим претходницима него са својим бирачима.

С друге стране, Срби на северу Косова су стварни, они постоје. Истина, не нуде неки велики сјај политичарима који им долазе у посету, нити им додељују награде и аплаузе. Локални играчи без гламура, али и то је боље него ништа. Немојмо да их сада, због одлуке из Брисела, користимо као противотров за расколнички отров, још мање као пут за пролазак тог отрова.