Гвоздена метла за металце

Као да је време давно стало у раковичком ИМР-у. Радници су на своја плећа и тегет комбинезоне навукли гуњеве из седамдесетих година прошлог века. Раде на машинама из осамдесетих и склапају тракторе из 2011. који немају електронску климу, ер-бегове и ЦД са осам звучника из којих треште народњаци, како би шофери подигли атмосферу, док обарају нове рекорде у орању.

Волан, мењач и мотор, довољно снажан да извуче тенк Т-34 из каљуге. И дизајн из доба социјалистичко-самоуправне изградње земље – то су одлике јунака ретропољопривредне механизације, раковичких трактора који су шпартали по њивама СФРЈ и продавани пустињским несврстаним пријатељима по северној Африци или Азији, или пољопривредним совхозима и колхозима у источноевропским совјетским колонијама.

Данас је у ИМР-у само хладноћа стварна, неиздржива. Заиста им зебе око срца, јер некадашња дика моћног југословенског металског комплекса, можда,броји последње дане. Утваре огромних дугова опседају некадашњег гиганта, претећи да га заувек размонтирају и пошаљу на отпад транзиције. Више од шест месеци, рачун раковичког ИМР-а је у блокади, због старих рачуна. Директор фабрике Зоран Радосављевић подсећа да је од 1999. до 2003. године ИМР је био у стечају.

– У том периоду је пресуђено да за 3.300 радника ИМР-а, по изласку из стечаја, треба исплатити по шест заосталих плата. Укупна цифра коју би у овом тренутку ИМР требао да исплати износи 250 милиона динара – каже Радосављевић. Масовна блокада рачуна српских фабрика металског комплекса с већинским државним капиталом настала је после сентенце правног мишљења Врховног касационог суда да се извршни поступци који се односе на наплату новчаних потраживања из радног односа против дужника не прекидају, а прекинути поступци наставе и окончају.

Сличну судбину преживљава још 49 фабрика српског металског комплекса. Све ове фабрике, чији је већински власник држава, налазе се у фази реструктурисања и свима су блокирани рачуни.

– Овим фабрикама стижу наплате потраживања радника по основу извршних судских пресуда. У најтежој ситуацији су ИМР, ИМТ, „Прва петолетка“, Резни алати „Чачак“, Фабрика вагона „Краљево“. Ове фабрике раде, производе, извозе, имају тржиште – открива председник Самосталног синдиката металаца Србије Зоран Вујовић, упозоравајући да је блокада 50 фабрика српског металског комплекса заправо претња за укупно 23.000 радника.

– Заједно с кооперантима, угрожена су радна места за више од 50.000 производних радника – тврди Вујовић.

Апсурдно је да држава уништава сопствени металски комплекс. Са овом констатацијом се слажу и Вујовић и Радосављевић. Овај други напомиње да је блокада рачуна ИМР-а уследила управо када је први контингент трактора кренуо ка Етиопији, као почетак остварења раковичког тракторског хепиенда.

Наиме, стари, несврстани пријатељ Етиопија склопила је посао с трактористима вредан више од 170 милиона евра, уз услов да се у наредних пет година у ту афричку земљу извезе 15.000 трактора.

– Као предузеће у реструктурисању, заиста смо све учинили да бисмо се боље удали – пронашли што бољег купца. Нашли смо нова тржишта, нисмо запоставили ни извоз у Египат, Алжир и земље бивше Југославије – указује Радосављевић.

Узалуд, све је заустављено.

– Ми од наших дугова не бежимо, али желимо релаксацију, разуман рок за отплату – поручује главнокомандујући раковичких тракториста, док синдикалиста Вујовић каже да, после недавног протеста металаца пред Министарством правде, сада преговарају с Владиним координатором за медије Слободаном Хоменом.

Он је синдикалистима, преноси Вујовић, предложио два решења: да Врховни касациони суд изда акт којим ће појаснити своју сентенцу правног мишљења и предложити судовима да одложе принудну наплату на годину дана. Други је начин да Министарство правде да своје мишљење о примени Закона о извршењу и обезбеђењу и Закона о парничном поступку.

Хоће ли држава гвозденом метлом помести сопствени металски комплекс и педесетак хиљада гладних радника? Срећа је да су избори на видику, па ће се вероватно наћи рецепт за спас фабрика које су доживеле невероватну судбину. С још преовлађујућим, друштвеним капиталом, заборављене од свих, третиране као идеолошка заблуда друге Југославије, оне су у тишини проналазиле тржишта. Нежељена, наслеђена деца Титовог доба су се сналазила како су знала и умела, да би данас, третирана као чудовишта самоуправног социјализма, остала једини какав-такав траг српске индустрије. Као у та стара, неки би рекли, и добра времена, Вујовић каже: „Судови су наши, фабрике су наше, а уништавамо их”.

И, шта ће бити с металцима? Вујовић се залаже да радници који су тужили своје фабрике остваре своја права, али не тако да се погони заувек угасе. Као у свакој српској причи, вероватно ће и влада, и синдикати, и фабрике решити проблем тако што ће га – одложити. Купиће време, бар за годину дана. 

Александар Апостоловски 

 ------------------------------------------------------------------

Правно неприхватљиво

– Са правног становишта није уреду да се запослени издвајају од осталих поверилаца – коментарише за наш лист Милан Р. Ковачевић, консултант за страна улагања,намеру Министарства правде да препоручи Врховном касационом суду Србије да на годину дана заустави извршење принудних наплата на основу ранијих тужби радника за неизмирене обавезе за сва предузећа која су у тешком економском положају. – Било би логичније да се запосленима, који нешто потражују од предузећа, омогући неки повољнији положај у наплати потраживања. А изнад свега, није демократски да извршна власт препоручује судској власти шта она треба да ради. Зато не треба да нас чуди што се лоше оцењује пословни амбијент у Србији.

Када је реч о „предузећима у реструктурисању”, које траје годинама, Ковачевић сматра да је разумљиво да радници немају више стрпљења да чекају да се тај процес оконча.

– Уосталом, зашто би неко веровао да ће се предузеће, које се годинама неуспешно реструктурише, коначно бити продато – додаје Ковачевић.

Ал. М.