Помоћ возачима Формуле један

Нашли смо се по договору, на њиховом терену. Помало неуобичајено, дочекују нас лежећи. С иглом у вени... Ко ће га знати. Можда су разговорнији када им се "пусти" мало крви?! У средњем веку је, историја каже, то био хит-метод за ослобађање од стреса и притиска.

Љубазно нуде да и нама источе мало. Можда други пут... Хвала!

Није згодно да крваримо по бележници, или да спорадично, несвестицом прекидамо интервју. Новинари су и овако пословично бледуњави и у свађи са имунитетом, па је крв последња ствар коју од њих треба тражити да дају.

Шалу на страну, још је и срећа у несрећи колабирати пред овим људима. Јована Додош, Ана Дондур, Иван Дубовац и Здравко Нерац су сигурно први који ће прискочити у помоћ. Штавише, у томе им нема равних. Званично.

Наиме, поменути четверац је део шампионског тима Црвеног крста Србије, у пружању прве помоћи. Од ове године и суверен Старог континента у истој дисциплини. Потврђено и оверено на шампионату у Италији, минулог лета. Није згорег и додати: најеминентнијем такмичењу те врсте!

– Јесмо, и то убедљиво најбољи! "Ушили" смо легендарне и досад неприкосновене Ирце за два копља у финалу – објашњавају самоуверено, углас. Имају апсолутно право да буду нескромни, мада нису. Сувише су млади. То је само она крепка самосвест коју једино незнање и злурадост могу сврстати у надменост. Збирно, нема у њима ни цео један век. Понаособ, све су то горостаси од којих би и векови имали шта да чују.

– Европској титули је претходила балканска, а свему томе, првенствено, наш велики и дугогодишњи труд. Овде сам, са 22 године најстарији, а иза мене је већ деценија у Црвеном крсту. И иза свакога од њих скоро толико. А најбитније од свега је то што смо у свему овоме целим, баш целим, срцем. Без икаквог интереса и без икакве надокнаде. С обзиром на то да говоримо о Црвеном крсту, то и не би требало напомињати, али много је овде предрасуда и неразумевања о нашој организацији, па ето да кажем... – Здравко се некако и најлогичније наметнуо као конферaнсије. Има га, наздравље му било, за три узастопна давања крви, разговоран је и отресит.

Међутим, како се код нас готово у свему ваљаном поткраде то "међутим", ни ова прича није лишена тога. Мада су непорециво прва репрезентација која је под именом Србије освојила златно одличје на међународном такмичењу, у широком луку их је заобишла припадајућа слава, награда, па чак и похвала. Нажалост, у нашој свести Црвени крст је и даље синоним за похабану ћебад, поделу социјалног брашна и хигијенских пакета... Њихови успеси се не броје. Сведени су на пуку статистику чим у себи имају префикс – хуманитарни.

– Да. Жалосно! Да не грешим душу, градска власт је у свему стала иза нас што се балканског првенства тиче. Али после европског злата, ако изузмемо љубазни пријем и сокић код госпође Радмиле Хрустановић, нигде никога. Од републичке власти ни толико. Уредба о освајачима медаља за нас не важи, а и те како би сви требало да буду поносни на наш успех. У свету је Црвени крст једна од најцењенијих институција. У развијеним земљама Црвени крст ради оне послове које овде обавља служба Хитне помоћи. Толико им се верује. Толико значе. А овде... – набрајају опет углас, са извесном дозом горчине, непропорционалне њиховим годинама. Они су за то најмање криви.

Сада већ далеког 5. марта 2000. године управо су ова деца била у гротлу уличних дешавања и пружала прву помоћ коме год да је била потребна. Срачунајте колико су тада имали година. Када је паљена Бајракли џамија, они су на улици збрињавали и превијали демонстранте и полицајце, једнако. Мало је концерата и великих скупова на којима из мртвих нису враћали унесрећене, па им се опет, неретко, дешава да их полицајци најгрубље најуре када самоиницијативно први притекну у помоћ жртвама саобраћајки и осталих усуда свакодневице. Предрасуде и незнање, рекосмо већ. То је њихов Дамоклов мач...

Али, да не буде баш све тако јалово побринули су се, нажалост, туђини. Наиме, представници Црвеног крста Монака, одушевљени њиховим умећем, позвали су Јовану, Ивана и Здравка да у мају 2007. године обезбеђују, ни мање ни више, него трку Формуле 1 у овој кнежевини. Управо тако! Не да статирају у публици. Не да буду икебане крај стазе, већ – право у први тим спасилаца. Заслужено у елиту.

– Свесни смо да нам је то вероватно – животна шанса. Невероватна почаст. Врх. Знамо шта то значи. Бити у медицинском тиму једне од највећих трка, једног од највећих светских феномена... Зар то није истоветно највећим успесима којима се држава дичила? Зар то није трон на који би требало да се сви заједно попнемо? Ми отварамо врата за све оне који ће доћи за нама. Мислимо да је од нас довољно... – ово је вероватно најбољи тренутак да се прекине разговор. Тачка би била поруга њиховим речима и сјајном делу. Три тачке су скромна, а ипак највећа почаст коју им можемо одати... сада, док је време. Када их успавани "упитници" буду препознали крај легендарне стазе, можда већ буде доцкан.