Pomoć vozačima Formule jedan

Našli smo se po dogovoru, na njihovom terenu. Pomalo neuobičajeno, dočekuju nas ležeći. S iglom u veni... Ko će ga znati. Možda su razgovorniji kada im se "pusti" malo krvi?! U srednjem veku je, istorija kaže, to bio hit-metod za oslobađanje od stresa i pritiska.

Ljubazno nude da i nama istoče malo. Možda drugi put... Hvala!

Nije zgodno da krvarimo po beležnici, ili da sporadično, nesvesticom prekidamo intervju. Novinari su i ovako poslovično bledunjavi i u svađi sa imunitetom, pa je krv poslednja stvar koju od njih treba tražiti da daju.

Šalu na stranu, još je i sreća u nesreći kolabirati pred ovim ljudima. Jovana Dodoš, Ana Dondur, Ivan Dubovac i Zdravko Nerac su sigurno prvi koji će priskočiti u pomoć. Štaviše, u tome im nema ravnih. Zvanično.

Naime, pomenuti četverac je deo šampionskog tima Crvenog krsta Srbije, u pružanju prve pomoći. Od ove godine i suveren Starog kontinenta u istoj disciplini. Potvrđeno i overeno na šampionatu u Italiji, minulog leta. Nije zgoreg i dodati: najeminentnijem takmičenju te vrste!

– Jesmo, i to ubedljivo najbolji! "Ušili" smo legendarne i dosad neprikosnovene Irce za dva koplja u finalu – objašnjavaju samouvereno, uglas. Imaju apsolutno pravo da budu neskromni, mada nisu. Suviše su mladi. To je samo ona krepka samosvest koju jedino neznanje i zluradost mogu svrstati u nadmenost. Zbirno, nema u njima ni ceo jedan vek. Ponaosob, sve su to gorostasi od kojih bi i vekovi imali šta da čuju.

– Evropskoj tituli je prethodila balkanska, a svemu tome, prvenstveno, naš veliki i dugogodišnji trud. Ovde sam, sa 22 godine najstariji, a iza mene je već decenija u Crvenom krstu. I iza svakoga od njih skoro toliko. A najbitnije od svega je to što smo u svemu ovome celim, baš celim, srcem. Bez ikakvog interesa i bez ikakve nadoknade. S obzirom na to da govorimo o Crvenom krstu, to i ne bi trebalo napominjati, ali mnogo je ovde predrasuda i nerazumevanja o našoj organizaciji, pa eto da kažem... – Zdravko se nekako i najlogičnije nametnuo kao konferansije. Ima ga, nazdravlje mu bilo, za tri uzastopna davanja krvi, razgovoran je i otresit.

Međutim, kako se kod nas gotovo u svemu valjanom potkrade to "međutim", ni ova priča nije lišena toga. Mada su neporecivo prva reprezentacija koja je pod imenom Srbije osvojila zlatno odličje na međunarodnom takmičenju, u širokom luku ih je zaobišla pripadajuća slava, nagrada, pa čak i pohvala. Nažalost, u našoj svesti Crveni krst je i dalje sinonim za pohabanu ćebad, podelu socijalnog brašna i higijenskih paketa... Njihovi uspesi se ne broje. Svedeni su na puku statistiku čim u sebi imaju prefiks – humanitarni.

– Da. Žalosno! Da ne grešim dušu, gradska vlast je u svemu stala iza nas što se balkanskog prvenstva tiče. Ali posle evropskog zlata, ako izuzmemo ljubazni prijem i sokić kod gospođe Radmile Hrustanović, nigde nikoga. Od republičke vlasti ni toliko. Uredba o osvajačima medalja za nas ne važi, a i te kako bi svi trebalo da budu ponosni na naš uspeh. U svetu je Crveni krst jedna od najcenjenijih institucija. U razvijenim zemljama Crveni krst radi one poslove koje ovde obavlja služba Hitne pomoći. Toliko im se veruje. Toliko znače. A ovde... – nabrajaju opet uglas, sa izvesnom dozom gorčine, neproporcionalne njihovim godinama. Oni su za to najmanje krivi.

Sada već dalekog 5. marta 2000. godine upravo su ova deca bila u grotlu uličnih dešavanja i pružala prvu pomoć kome god da je bila potrebna. Sračunajte koliko su tada imali godina. Kada je paljena Bajrakli džamija, oni su na ulici zbrinjavali i previjali demonstrante i policajce, jednako. Malo je koncerata i velikih skupova na kojima iz mrtvih nisu vraćali unesrećene, pa im se opet, neretko, dešava da ih policajci najgrublje najure kada samoinicijativno prvi priteknu u pomoć žrtvama saobraćajki i ostalih usuda svakodnevice. Predrasude i neznanje, rekosmo već. To je njihov Damoklov mač...

Ali, da ne bude baš sve tako jalovo pobrinuli su se, nažalost, tuđini. Naime, predstavnici Crvenog krsta Monaka, oduševljeni njihovim umećem, pozvali su Jovanu, Ivana i Zdravka da u maju 2007. godine obezbeđuju, ni manje ni više, nego trku Formule 1 u ovoj kneževini. Upravo tako! Ne da statiraju u publici. Ne da budu ikebane kraj staze, već – pravo u prvi tim spasilaca. Zasluženo u elitu.

– Svesni smo da nam je to verovatno – životna šansa. Neverovatna počast. Vrh. Znamo šta to znači. Biti u medicinskom timu jedne od najvećih trka, jednog od najvećih svetskih fenomena... Zar to nije istovetno najvećim uspesima kojima se država dičila? Zar to nije tron na koji bi trebalo da se svi zajedno popnemo? Mi otvaramo vrata za sve one koji će doći za nama. Mislimo da je od nas dovoljno... – ovo je verovatno najbolji trenutak da se prekine razgovor. Tačka bi bila poruga njihovim rečima i sjajnom delu. Tri tačke su skromna, a ipak najveća počast koju im možemo odati... sada, dok je vreme. Kada ih uspavani "upitnici" budu prepoznali kraj legendarne staze, možda već bude dockan.