Отварај
И 2006. година "провукла" се без доношења неколико битних закона. Међу њима, закона о реституцији и дуго најављиваног и очекиваног – о отварању досијеа грађана које су ревносно водили службеници Службе државне безбедности, посебно с краја прошлог века. Додуше, фасциклама замандаљеним с десет брава у лето 2001. године накратко су одшкринуте оловне корице, па су ретки и одабрани појединци добили прилику да ишчитају "другу" страну своје биографије.
Илузорно је било очекивати да службеници СДБ-а имају литералног дара, али су маште и претеривања у дефинисању карактерних и других особина и склоности својих клијената имали су напретек. Они којима је била указана "част" да се упознају са својим досијеом поштовали су полицијску препоруку да после тога не иступају у јавност. Наводно, не би било згодно јавно говорити о некоме ко ради тајно и у интересу државе и њених грађана.
Магистар машинства Предраг Вулетић (55) из Ваљева, иначе својевремено двоструки кандидат за председника државе, оснивач Либерално-демократске странке, узорни супруг и отац двоје деце, цењени стручњак ХК "Крушик", био је један од првих грађана Србије, који је "прекршио" полицијску препоруку. Истог дана, после скоро двочасовног ишчитавања дебелог досијеа, позвао је новинаре и предочио им шта је све затекао у полицијском "нотесу".
Могао сам да "прогутам" свакодневна прислушкивања телефона како на послу тако и стану, као и остале глупости и измишљотине, вели Вулетић, које су исписане о њему као опоненту и политичком неистомишљенику тадашње власти и режима. Међутим, и тада и данас овог честитог човека хвата неописива језа од једне реченице из досијеа у којој је буквално оквалификован као, ни мање ни више, већ "екстремни терориста". Напросто, упоређен је са озлоглашеним Осамом бин Ладином. Та квалификација, на његово тешко разочарање, још није избрисана. Чак и она латинска изрека да "чиста савест вреди више него хиљаду сведока" не може да га утеши.
Уз сва уважавања добрих и корисних страна рада СДБ-а, многи случајеви, а не само магистра Вулетића, отварају питање када ће коначно удбашки рукописи бити изнети на светло дана. Додуше, у актуелној предизборној кампањи, многе странке обећавају да ће се заложити да што пре дође до отварања досијеа.
А када дође дан "Д", питају се многи, шта урадити с досијеима? Различити се коментари могу чути. Пре свих онај практичне природе: "Отварајте, шта чекате" и други да удбашка досијеа грађана никако не би смела да заврше на ломачи. Све зарад бројних Вулетића, али и генерација које долазе и оних који буду желели да их подробније анализирају. Разумели смо, такође, да би те тоне наказног папира требало сместити у некој јавној кући или установи на чијем улазу би стајала табла са написом: "Музеј заробљеног ума".Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


