Америка тражи више

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Вашингтону је с великом пажњом и још већом забринутошћу праћена прошлонедељна европска драма, завршена договором о тешњој политичкој и фискалној повезаности чланица еврозоне и увођењу оштријих правила, па и санкција за оне који крше буџетску дисциплину.

И пажња и забринутост су разумљиви, с обзиром на то да улог није само стабилност европске економије него и светске, укључујући и америчку. Са политичке стране, улог је и Обамин други мандат: евентуална европска рецесија погодиће и клецави амерички опоравак, повећати ионако високу стопу америчке незапослености, за шта ће рачун идућег новембра на биралиштима бити испоручен садашњем америчком председнику.

Отуда похвале европском договору, чији је главни промотор била канцеларка Ангела Меркел, као дугорочно добром, прате и захтеви да се у следећих неколико месеци учини више како Европа не би ушла у нову рецесију која ће се неизбежно осетити и на овдашњој страни Атлантика.

У Обамином окружењу није прикривано разочарење што европски „фонд за спасавање”, који сада постаје перманентан, са 500 милијарди евра на располагању, није много већи. Према овдашњим проценама, у њему би требало да буде најмање два билиона евра.

У позадини је и принципијелно неслагање: америчко уверење је да криза не може да буде решена само мерама буџетске штедње и фискалне дисциплине, већ да су потребни и велики државни подстицаји који би на тржиштима компензирали одсуство приватне тражње и дали замајац националним економијама.

На примедбу (немачких функционера пре свих) да земља која је до грла у сопственим буџетским мањковима, не би требало друге да саветује како да решавају своје фискалне проблеме, одавде се узвраћа да је Америка себе и свет 2008. спасла од економског колапса само захваљујући великим интервенцијама Федералних резерви, њене централне банке, и да би тај рецепт био најадекватнији и за садашње проблеме у еврозони.

Амерички став је такође и да ЕУ има довољно сопствених ресурса, па због тога САД, као највећи акционар ММФ-а, неће пристати да његови фондови допуне све, док не види да је и ЕЦБ (Европска централна банка) спремна да шире отвори врата своје касе.

Да је реч о некој врсти стратешког сукоба између САД и Немачке, потврђује и извештај берлинског дописника „Њујорк тајмса”, који констатује да „многи Немци виде англоамеричко залуђивање финансијском индустријом, као главни разлог опадања западне конкурентност и порасту азијске. Велике банке стварају и експлоатишу мехуре, па онда захтевају избављење, а да пре тога нису обезбедиле одржив раст”.

Уместо тога, констатује се у овом извештају, немачки извоз ће ове године поставити нови рекорд, пробијајући границу од билион (хиљаду милијарди) евра, и достижући први пут своту од 1,3 билиона.

Главни разлог за забринутост у Обаминој влади јесте што је нови аранжман за фискалну унију и оштрију буџетску дисциплину засад само теоретски, своје праве домете показаће тек у будућности, када се ратификује и почне да се примењује. Из америчке перспективе, постоји велики ризик да се и он покаже „безубим”, што би кризу вратило на још опаснији нови почетак.

Ово је и објашњење зашто је шеф Трежерија Тимоти Гајтнер прошле недеље, уочи самита ЕУ, боравио три дана у Европи, убеђујући своје колеге у ризике једностраног приступа – штедње без стимуланса.

Рунду је међутим добила Меркелова. „Све је то добро”, прокоментарисао је исход самита ЕУ лидера Барак Обама. „Али испред је краткорочна криза која мора да буде решена, како би се обезбедило поверење тржишта да Европа стоји иза евра. Ми ћемо учинити све што можемо да их гурнемо у том добром смеру, јер то много утиче на оно што се догађа овде.”