Amerika traži više

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U Vašingtonu je s velikom pažnjom i još većom zabrinutošću praćena prošlonedeljna evropska drama, završena dogovorom o tešnjoj političkoj i fiskalnoj povezanosti članica evrozone i uvođenju oštrijih pravila, pa i sankcija za one koji krše budžetsku disciplinu.

I pažnja i zabrinutost su razumljivi, s obzirom na to da ulog nije samo stabilnost evropske ekonomije nego i svetske, uključujući i američku. Sa političke strane, ulog je i Obamin drugi mandat: eventualna evropska recesija pogodiće i klecavi američki oporavak, povećati ionako visoku stopu američke nezaposlenosti, za šta će račun idućeg novembra na biralištima biti isporučen sadašnjem američkom predsedniku.

Otuda pohvale evropskom dogovoru, čiji je glavni promotor bila kancelarka Angela Merkel, kao dugoročno dobrom, prate i zahtevi da se u sledećih nekoliko meseci učini više kako Evropa ne bi ušla u novu recesiju koja će se neizbežno osetiti i na ovdašnjoj strani Atlantika.

U Obaminom okruženju nije prikrivano razočarenje što evropski „fond za spasavanje”, koji sada postaje permanentan, sa 500 milijardi evra na raspolaganju, nije mnogo veći. Prema ovdašnjim procenama, u njemu bi trebalo da bude najmanje dva biliona evra.

U pozadini je i principijelno neslaganje: američko uverenje je da kriza ne može da bude rešena samo merama budžetske štednje i fiskalne discipline, već da su potrebni i veliki državni podsticaji koji bi na tržištima kompenzirali odsustvo privatne tražnje i dali zamajac nacionalnim ekonomijama.

Na primedbu (nemačkih funkcionera pre svih) da zemlja koja je do grla u sopstvenim budžetskim manjkovima, ne bi trebalo druge da savetuje kako da rešavaju svoje fiskalne probleme, odavde se uzvraća da je Amerika sebe i svet 2008. spasla od ekonomskog kolapsa samo zahvaljujući velikim intervencijama Federalnih rezervi, njene centralne banke, i da bi taj recept bio najadekvatniji i za sadašnje probleme u evrozoni.

Američki stav je takođe i da EU ima dovoljno sopstvenih resursa, pa zbog toga SAD, kao najveći akcionar MMF-a, neće pristati da njegovi fondovi dopune sve, dok ne vidi da je i ECB (Evropska centralna banka) spremna da šire otvori vrata svoje kase.

Da je reč o nekoj vrsti strateškog sukoba između SAD i Nemačke, potvrđuje i izveštaj berlinskog dopisnika „Njujork tajmsa”, koji konstatuje da „mnogi Nemci vide angloameričko zaluđivanje finansijskom industrijom, kao glavni razlog opadanja zapadne konkurentnost i porastu azijske. Velike banke stvaraju i eksploatišu mehure, pa onda zahtevaju izbavljenje, a da pre toga nisu obezbedile održiv rast”.

Umesto toga, konstatuje se u ovom izveštaju, nemački izvoz će ove godine postaviti novi rekord, probijajući granicu od bilion (hiljadu milijardi) evra, i dostižući prvi put svotu od 1,3 biliona.

Glavni razlog za zabrinutost u Obaminoj vladi jeste što je novi aranžman za fiskalnu uniju i oštriju budžetsku disciplinu zasad samo teoretski, svoje prave domete pokazaće tek u budućnosti, kada se ratifikuje i počne da se primenjuje. Iz američke perspektive, postoji veliki rizik da se i on pokaže „bezubim”, što bi krizu vratilo na još opasniji novi početak.

Ovo je i objašnjenje zašto je šef Trežerija Timoti Gajtner prošle nedelje, uoči samita EU, boravio tri dana u Evropi, ubeđujući svoje kolege u rizike jednostranog pristupa – štednje bez stimulansa.

Rundu je međutim dobila Merkelova. „Sve je to dobro”, prokomentarisao je ishod samita EU lidera Barak Obama. „Ali ispred je kratkoročna kriza koja mora da bude rešena, kako bi se obezbedilo poverenje tržišta da Evropa stoji iza evra. Mi ćemo učiniti sve što možemo da ih gurnemo u tom dobrom smeru, jer to mnogo utiče na ono što se događa ovde.”