Батину у рајски музеј

Текст Зорана Миливојевића„Телесно кажњавање као право и дужност родитеља” (9. децембра) као да је написан да изазове полемику. Одређено конвенционално схватање васпитања Миливојевић као да узима здраво за готово.

Не постоји, међутим, универзални начин на који се деца понашају – постоји само начин понашања деце, дистинктиван (посебан) у односу на начин понашања одраслих. Концепт дистинктивног понашања деце треба имати у виду приликом опредељивања за или против употребе батине као васпитног средства. Позивам педагоге за сведоке. Школа је укинула телесно кажњавање чим су педагози прихватили дистинктивни концепт понашања деце као педагошку норму. Школа је прва јавна установа која је васпитну батину вратила одакле је и дошла – у рајски музеј – а сада је ред на породицу.

Батинање деце је врста друштвеног односа у интимном породичном простору. Он се правда родитељском љубављу, ређе идејом ,,рајске батине”. Али и националиста своје батинање правда патриотизмом, родољубљем. Слично је и са идејом о ,,рајској батини”. На велико разочарaње теолога, рај је тотална установа. Еденски врт је место у коме се Адам и Ева – божја деца – не смеју динстинктивно понашати, не смеју ништа предузимати на своју руку. Када су се, и поред претње, престали понашати као божја „деца на свом месту”, прорадила је рајска батина.

Идентитет се може формирати или деформирати посредством два процеса: кроз процес интимног контактирања и кроз процес јавног контактирања. За разлику од старог конзервативизма који је био преокупиран јавним контактима, нови конзерватизам је преокупиран оним што се догађа у интимној сфери. Тренутно се оштро супротставља начелу попустљивости, односно пермисивности у васпитању и образовању. Неоконзервативци предлажу да се уместо претеране бриге и надзора над децом треба вратити телесном кажњавању као најважнијем делу дисциплиновања деце. Говорећи језиком науке,неоконзервативизам одбацује фундаментално дијалошки начин стицања идентитета а заговара монолошки начин, у који спада и батинање као друштвени однос.

Динстинктивни концепт је прихваћен као теоријска основа Закона о правима детета. Основно теоријско полазиште је да су деца оно што јесу, динстинктивна (посебна) у односу на одрасле, али не и потпуно другачија. Њиме се забрањује свако, ма и најблаже физичко, психичко и симболичко насиље. Динстинктивност (посебност) понашања деце се признаје као основно људско право. Деци се једнакост признаје, али не само у јавној сфери, где политика једнаког признања културâ, раса и полова игра важну улогу, него и у интимној сфери, где се обликовање идентитета разуме унутар континуираног дијалога и борбе са значајним другим (родитељима, вршњацима).

Право на кажњавање деце у породици као интимној сфери исто је што и право на „интимни злочин”. Овим правом се истовремено укида дистинктивни (посебни) карактер понашања деце, а то значи да се од деце тражи да се понашају као што се понашају одрасли. Био би то крај модерног друштва. Е, сада, намргођен, Душко Радовић мора загрмети: „Децу треба тући чим приметите да личе на вас!”

Традиционални концепт васпитања је један од концепата транзиције детета у одраслу особу. Израз васпитање губи на теоријском значају. Заменио га је израз социјализација. Промена је суштинска и у том смислу што концепт социјализације не укључује батинање као васпитни принцип.

Nota bene: Из коментарâ на сајту ,,Политике” на Миливојевићев текст голим окомсе види да шира јавност на доношење закона којим се забрањује „ударање властитог детета по гузи” посеже за флоскулом: „То нама Запад намеће!” Ови са Запада могу само узвратити: „Ви сте за нас, такви какви јесте, Запад, али онакви какав смо ми били пре сто, а можда и петсто година”.

*Професор социологије, Педагошки факултет у Сомбору