Ни Косово ни Европа

На глупо питање нема паметног одговора. Једна од таквих мозгалица гласи Косово или Европа? Не зна се тачно ко је икада пласирао ову лажну дилему, нити шта је био мотив аутора, али су последице очигледне. Једна од најважнијих је замагљивањестварних проблема иизазова пред којима се Србија налази.

Немачка одлука да онемогући прихватање српске кандидатуре за чланство у ЕУ, без обзира на то чиме је мотивисана помоћи ћеСрбији да се суочи са питањем које је дуго гурано „под тепих”. Оно гласи: Које су границе Србије? Последњи који је то питање јасно поставио недуго након тога мучки је убијен.

Ђинђићу је, несумњиво, било јасно да Србија не може очекивати озбиљан третман с било чије стране, нити пуноправно чланство у ЕУ, уколико нема јасно одређене границе, односно суверенитет над територијом које те границе обухватају. Држава која се, како неко у шали рече, граничи сама са собом не може очекивати да ико озбиљно узима у обзир њене захтеве.

Један од најважнијих разлога због којег питање граница до сада није решено је тај што у Србији нема елементарне сагласности око визије тог решења. Управо ова чињеница, а не страни утицаји – који у различитој мери такво стање подржавају – онемогућава решење. Познато је, наиме, да постоје бар три основна погледа на косовски проблем, не рачунајући посебне варијетете у оквиру сваког од њих.

Да подсетимо, на једној страни су они који Косово и Метохију виде као саставни и неодвојиви део Републике Србије. Упркос чињеници да већина оних који заступају ово гледиште никада није, а мале су шансе да ће икада крочити јужније од Ибра, успели су да своју визију патентирају Уставом. Најгорљивији заговорници овог гледишта су самозвани српски националисти. Кључна последица оваквог приступа је та што онемогућава било какав компромис чак и када би са албанске стране било воље за њим. Исход је јасан: дугорочно замрзавање проблема и самим тим онемогућавање државног дефинисања Србије, политичка нестабилност и економско понирање региона у коме Србија заузима централно место, обезбеђивање континуираног присуства великих сила и међународних војних снага на овом подручју. Треба ли рећи да је, поред свега наведеног, најмање битно дугорочно онемогућавање да Србија икад постане чланица ЕУ.

Са супротне позиције инсистира се на моменталном признању стања затеченог на терену. Чије овце онога и ливада, рекао би наш народ. На први поглед, ова политика води деблокирању пат позиције у којој се нашла Србија. Заговорници овог гледишта обећавају брзе евроинтеграције и заштиту људи, а не територије. Њихови основни проблеми су, међутим, слабе гаранције да се сличан проблем неће појавити на другом месту и мршава подршка у бирачком телу. Управо ово последње је разлог због којег ће новонасталу ситуацију покушати да искористе рачунајући да би на превременим изборима могли да ојачају своје акције гласовима разочараних евроентузијаста.

Трећу позицију чини гледиште по коме је потребно уважити реалност али и српске интересе. Најкраће, ова позиција залаже се за компромисно решење проблема. Постоје различити варијетети у оквиру овог гледишта. Они не искључују поделу Косова, или висок степен аутономије за Србе и гаранције за заштиту српског културног наслеђа, као и мноштво других модалитета којима је заједничко да не подразумевају формално признање Косова.

Основни проблем ове политике није, као што би се на први поглед могло закључити, тврд став Албанаца или непопустљивост земаља које су признале Косово, већ немогућност да се наметне као доминантна у оквиру саме Србије. Непопустљивост Албанаца и ,,Запада” управо произилази из чињенице да у Србији нема јединства у погледу на косовски проблем. Управо због тога, основна мањкавост овог приступа је немогућност да буде реализован због (легитимног) противљења две првопоменуте струје.

Најзад, ни политика самопрокламоване највеће опозиционе странке не доприноси решењу проблема. Она се о овим, као уосталом ни о другим, питањима не изјашњава. У постојећим околностима то делује као на изглед профитабилна тактика. Тренутно никоме није јасно коме ће се од постојећих решења ова странка приклонити. Међутим, њено упадљиво изостајање из ове дебате лако може довести до тога да након избора њихово гледиште и не буде важно.

Сада је једино извесно да је неуспех државне политике суштински повезан са неспособношћу да се створи елементарни и минимални консензус у формулисању националних и државних интереса. Уместо тога, на делу је јалова дебата Косово и (или) Европа. Немогућност да се она разреши води ситуацији – ни Косово ни Европа. Одговорност за то, која расте са сваком новом изговореном речју, сносе сви актери на политичкој сцени.