Ni Kosovo ni Evropa

Na glupo pitanje nema pametnog odgovora. Jedna od takvih mozgalica glasi Kosovo ili Evropa? Ne zna se tačno ko je ikada plasirao ovu lažnu dilemu, niti šta je bio motiv autora, ali su posledice očigledne. Jedna od najvažnijih je zamagljivanjestvarnih problema iizazova pred kojima se Srbija nalazi.

Nemačka odluka da onemogući prihvatanje srpske kandidature za članstvo u EU, bez obzira na to čime je motivisana pomoći ćeSrbiji da se suoči sa pitanjem koje je dugo gurano „pod tepih”. Ono glasi: Koje su granice Srbije? Poslednji koji je to pitanje jasno postavio nedugo nakon toga mučki je ubijen.

Đinđiću je, nesumnjivo, bilo jasno da Srbija ne može očekivati ozbiljan tretman s bilo čije strane, niti punopravno članstvo u EU, ukoliko nema jasno određene granice, odnosno suverenitet nad teritorijom koje te granice obuhvataju. Država koja se, kako neko u šali reče, graniči sama sa sobom ne može očekivati da iko ozbiljno uzima u obzir njene zahteve.

Jedan od najvažnijih razloga zbog kojeg pitanje granica do sada nije rešeno je taj što u Srbiji nema elementarne saglasnosti oko vizije tog rešenja. Upravo ova činjenica, a ne strani uticaji – koji u različitoj meri takvo stanje podržavaju – onemogućava rešenje. Poznato je, naime, da postoje bar tri osnovna pogleda na kosovski problem, ne računajući posebne varijetete u okviru svakog od njih.

Da podsetimo, na jednoj strani su oni koji Kosovo i Metohiju vide kao sastavni i neodvojivi deo Republike Srbije. Uprkos činjenici da većina onih koji zastupaju ovo gledište nikada nije, a male su šanse da će ikada kročiti južnije od Ibra, uspeli su da svoju viziju patentiraju Ustavom. Najgorljiviji zagovornici ovog gledišta su samozvani srpski nacionalisti. Ključna posledica ovakvog pristupa je ta što onemogućava bilo kakav kompromis čak i kada bi sa albanske strane bilo volje za njim. Ishod je jasan: dugoročno zamrzavanje problema i samim tim onemogućavanje državnog definisanja Srbije, politička nestabilnost i ekonomsko poniranje regiona u kome Srbija zauzima centralno mesto, obezbeđivanje kontinuiranog prisustva velikih sila i međunarodnih vojnih snaga na ovom području. Treba li reći da je, pored svega navedenog, najmanje bitno dugoročno onemogućavanje da Srbija ikad postane članica EU.

Sa suprotne pozicije insistira se na momentalnom priznanju stanja zatečenog na terenu. Čije ovce onoga i livada, rekao bi naš narod. Na prvi pogled, ova politika vodi deblokiranju pat pozicije u kojoj se našla Srbija. Zagovornici ovog gledišta obećavaju brze evrointegracije i zaštitu ljudi, a ne teritorije. Njihovi osnovni problemi su, međutim, slabe garancije da se sličan problem neće pojaviti na drugom mestu i mršava podrška u biračkom telu. Upravo ovo poslednje je razlog zbog kojeg će novonastalu situaciju pokušati da iskoriste računajući da bi na prevremenim izborima mogli da ojačaju svoje akcije glasovima razočaranih evroentuzijasta.

Treću poziciju čini gledište po kome je potrebno uvažiti realnost ali i srpske interese. Najkraće, ova pozicija zalaže se za kompromisno rešenje problema. Postoje različiti varijeteti u okviru ovog gledišta. Oni ne isključuju podelu Kosova, ili visok stepen autonomije za Srbe i garancije za zaštitu srpskog kulturnog nasleđa, kao i mnoštvo drugih modaliteta kojima je zajedničko da ne podrazumevaju formalno priznanje Kosova.

Osnovni problem ove politike nije, kao što bi se na prvi pogled moglo zaključiti, tvrd stav Albanaca ili nepopustljivost zemalja koje su priznale Kosovo, već nemogućnost da se nametne kao dominantna u okviru same Srbije. Nepopustljivost Albanaca i ,,Zapada” upravo proizilazi iz činjenice da u Srbiji nema jedinstva u pogledu na kosovski problem. Upravo zbog toga, osnovna manjkavost ovog pristupa je nemogućnost da bude realizovan zbog (legitimnog) protivljenja dve prvopomenute struje.

Najzad, ni politika samoproklamovane najveće opozicione stranke ne doprinosi rešenju problema. Ona se o ovim, kao uostalom ni o drugim, pitanjima ne izjašnjava. U postojećim okolnostima to deluje kao na izgled profitabilna taktika. Trenutno nikome nije jasno kome će se od postojećih rešenja ova stranka prikloniti. Međutim, njeno upadljivo izostajanje iz ove debate lako može dovesti do toga da nakon izbora njihovo gledište i ne bude važno.

Sada je jedino izvesno da je neuspeh državne politike suštinski povezan sa nesposobnošću da se stvori elementarni i minimalni konsenzus u formulisanju nacionalnih i državnih interesa. Umesto toga, na delu je jalova debata Kosovo i (ili) Evropa. Nemogućnost da se ona razreši vodi situaciji – ni Kosovo ni Evropa. Odgovornost za to, koja raste sa svakom novom izgovorenom rečju, snose svi akteri na političkoj sceni.