Зов грувања

Ко је ове новогодишње ноћи био у плусу, а ко у минусу, већ је јасно. Због петарди је пропала добра замисао организатора дочека на београдским улицама под геслом "У плусу на минусу". Мислили су на добро расположење и временске прилике, али су у оба случаја погрешили. Мраза није било. Петарде нису предвиђене програмом. Грувале су као никад. Крик оних који су се нашли у домету веома је прост: "Укините петарде!" Да их не буде никад оволико.

"Ми смо мете на стрелишту", рече пролазник жени.

"Као намерно", добаци други.

"Наравно да је намерно", потврди трећи.

Четврти викну: "Битанго једна."

Пети баци увис звиждући пројектил који се истеже и спирално одлете према крововима.

Ко може стати на пут овој претећој појави? Наравно, градска скупштина у сарадњи са полицијом. Овај дочек је промашен. Да се исто не би догодило већ 13. јануара, треба унапред спречити разуларене потпаљиваче. Како? Спречавањем продаје петарди, осим ако нису створене залихе.

У добром плусу су само трговци ("ваљатори") направа за удар на чула и нервни систем. Док је испред Скупштине свирала група "Негатив", на Тргу Николе Пашића, тезги шареној од понуде, прилазе благонаклони полицајци, ником ништа, осмеси, добре жеље. Пред купцима су: петарде (мини-пиколо, мач пиколо, профи, силвер кракер...), ракете (северна звезда, тридент, силвер шајнинг, дабл фантази...), зимске свеће, летећи артикли и "земни вртлози" звани "змајева јаја"... Док около све прашти, по асфалту су гомиле остатака експлозивних изума.

Уочи Нове године, Предраг Марић, из Сектора за заштиту и спасавање изјавио је за новине: "Реч је о шверцованој роби, сумњивог порекла, од које често деца бивају рањавана". Др Радоје Симић из Института за мајку и дете био је веома озбиљан: "То могу да буду врло тешке повреде, од опекотина до губљења вида..." До краја децембра полиција је запленила три милиона петарди, ракета, ватромета и сличних пиротехничких справа. Многе су, очито, распродате. Поднете су 132 прекршајне пријаве.

Залуд прича, када је зов грувања толико јак (чини се: никад јачи) да се мора испољити што жешће, са што већим утиском (уплашити "нормалан свет" који је залутао у центар). За то су погодне и нове, зелене, пластичне корпе за смеће, окачене о бандере. Боље се чује, а још боље у телефонској говорници. Није лоше изненађење ни са прозора или терасе са отменом фасадом. Нико не може зауздати заразно ширећи звук који више ни не плаши, толико је чест, наметљив, упоран и неиздржљив.

Нико од Славије до Калемегдана није могао да буде "у плусу" или добре воље, када се нађе у том "минском пољу" где "екипице" мангупчића притеклих из свих предграђа, арче свој гнев палећи и бацајући све што праска, пуца, експлодира. Пиротехника је напредовала. За употребу ових средстава постоје упутства и упозорења, али ко их је слушао. Петардаши (или "петарџије") се више радују, ако се неко више потресао. У игри "ко ће више заплашити девојке или маторце" у општој "бежанији" из зоне где чулима доминира несносан звучни удар. Испрекидан, па јак, па заглушујући, па под ногама, изненада. Учинак је никакав ако то раде на пољани где никог нема и где поштују правила: "Правац лета непредвидљив, запалити фитиљ на пет метара удаљености, забрањена употреба на местима где се окупља већи број људи..."

Тек када сам с пријатељем из Словеније, Штефаном Урхом, изашао из опасне зоне где смо били на мети нон-стоп, појавило се мало тишине у скрајнутој Добрачиној, кад нешто груну испред нас на асфалт. Погледали смо се. Као, фол, ником ништа. Код њих није тако. "Опасно по главу. Ови пуцачи су јачи од мексичких. Тамо је, ипак, контролисано..." Шта да му кажем? Благо изрекнем нашу псовку оправдања од две речи и шест слогова. Такви смо.