Вешала за Садама

Амерички председник Џорџ Буш у свом кабинету у Белој кући за успомену чува пиштољ који су амерички војници одузели Садаму Хусеину када су га пре две године ухапсили. "Ако је икад била реч о двобоју између два човека, тај двобој сада је окончан", речи су којима је "Вашингтон пост" прокоментарисао овај бизарни детаљ у чланку о сукобу погубљеног ирачког председника с два станара Беле куће, Бушем оцем и сином. Нека је тако, али дух смакнутог тиранина као да бије нову битку. Вашингтон је ових дана приморан да уверава остатак света да је непристојна брзина којом је Садам уочи Нове године варварски погубљен била резултат наводне ирачке "суверености" у одлучивању о пословима од националне важности.

Узалуд. Свет је остао згрожен, а патрициј европске политике Романо Проди одговорио је захтевом Уједињеним нацијама да забране смртну казну у свим земљама света. Био је то јавни шамар Америци, у којој је смртна казна и даље на снази. Остало је запамћено и да су америчке окупационе власти у Ираку одмах по "ослобађању" ове несрећне земље суспендовале смртну казну и да су је вратиле на снагу пошто је Садам ухваћен, с намером да и на њему буде примењена. Садаму је судио "ирачки" суд, али су Американци обучавали судије и плаћали судске рачуне. Америчка идеја је била да се Садаму не суди прво за најтеже злочине (неки мисле да би суђење за масакр над Курдима у Халабџи разоткрило да је најтеже злочине против човечности починио док је као савезник САД примао у госте Доналда Рамсфелда). Вашингтон тврди да је покушао да спречи брзо извршење смртне казне, али ирачки премијер Ал Малики још у новембру је објавио да Садам неће жив дочекати Нову годину, а амерички судија одбио је захтев Садамових адвоката да спречи његово изручење ирачким властима. У руке ирачких џелата прешао је свега пола сата пре вешања, а после погубљења опет су Американци преузели његово тело како би га пренели у Тикрит.

На крају се испоставило да је Садам још и јавно обешен, само без поштовања које и при јавном погубљењу следује осуђенима на смрт. Језиви видео снимак његовог вешања обишао је свет, и све се на њему – до највулгарнијег детаља – видело: како му се ругају, како му намичу и затежу омчу пре него што је успео да до краја изговори последњу молитву, како му се у последњем ропцу криви и ломи врат.

И, што је ваљда најгоре, окружен џелатима под црним капуљачама, чак је и Садам Хусеин, масовни убица и тиранин, остављао утисак човека кога линчује разуларена банда. Једна жена у западном Багдаду, која није смела да каже своје име, рекла је "Њујорк тајмсу": "Да, био је диктатор, али убио га је ескадрон смрти. У чему је разлика између њега и њих?".

Мало ко сада о томе мисли, али Садам Хусеин би можда и данас био жив да Слободан Милошевић није био онако елоквентан у улози браниоца на сопственом суђењу у Хагу. Правници Стејт департмента извукли су поуке из дебакла хашког тужилаштва у поступку против Милошевића када су писали правила ирачког суда који је Садама осудио на вешање.