Чу­до у Крај­сле­ру

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка

Ва­шинг­тон – Ис­пред ауто-ку­ће „Дар­карс“ у Ро­кви­лу, три­де­се­так ки­ло­ме­та­ра од цен­тра Ва­шинг­то­на, по­стро­јен је ред ра­зно­бој­них џи­по­ва, ауто­мо­би­ла чи­ја је по­пу­лар­ност, упр­кос то­ме што су на вр­хун­цу еко­ном­ске кри­зе про­гла­ше­ни сим­бо­ли­ма „рас­пу­сне по­тро­шње“, ов­де по­но­во у мо­ди.

Док је код нас „џип“ име­ни­ца за це­лу ка­те­го­ри­ју че­тво­ро­точ­ка­ша (не­ка­да са­мо „те­ре­на­ца“), ов­де је то бренд „Крај­сле­ра“, нај­ма­њег чла­на чу­ве­не „ве­ли­ке трој­ке“ из Де­тро­и­та, се­ди­шта аме­рич­ке ауто­мо­бил­ске ин­ду­стри­је. Оста­ла два су „Џе­не­рал мо­торс“ и „Форд“.

„Крај­слер“ је ових да­на по­но­во у ве­сти­ма, али ово­га пу­та са­свим до­брим. Упра­во је са­оп­ште­на про­це­на да ће до кра­ја ове го­ди­не гло­бал­но про­да­ти два ми­ли­о­на ауто­мо­би­ла, с пла­ном да то 2012. по­ве­ћа за 20 од­сто, на 2,4 ми­ли­о­на.

Још је оп­ти­ми­стич­ки­ја на­ја­ва да ће до­го­ди­не оства­ри­ти чак три ми­ли­јар­де до­ла­ра про­фи­та, што је, за кор­по­ра­ци­ју ко­ја је, ко­ли­ко 2009, гу­би­ла по ми­ли­јар­ду сва­ког ме­се­ца, фан­та­сти­чан пре­о­крет и ин­ду­стриј­ско чу­до.

Иако је ове го­ди­не еви­ден­ти­ран опе­ра­тив­ни про­фит (сал­до те­ку­ћег по­сло­ва­ња), од 1,47 ми­ли­јар­ди, уку­пан би­ланс ће ме­ђу­тим, због ка­ма­та на кре­ди­те, пре све­га оне ко­је је фир­ми да­ла вла­да, би­ти у ми­ну­су од око 40 ми­ли­о­на.

Сли­чан оп­ти­ми­зам до­ду­ше ове го­ди­не еми­ту­ју и Џи-Ем и „Форд“: пр­ви је, за­хва­љу­ју­ћи пост­зе­мљо­тре­сним и пост­цу­на­ми не­во­ља­ма „То­јо­те“ по­но­во на тро­ну нај­ве­ћег свет­ског про­из­во­ђа­ча, с при­хо­ди­ма ове го­ди­не од 7,7 ми­ли­јар­ди, док се у „Фор­до­ву“ ка­су сли­ло не­што ма­ње: 6,6 ми­ли­јар­ди. Али „Крај­слер“ је под по­себ­ном па­жњом за­то што је ове го­ди­не ње­гов ве­ћин­ски вла­сник по­стао„Фи­јат“, и што је за пре­о­крет нај­за­слу­жни­ји пр­ви чо­век ита­ли­јан­ског кон­гло­ме­ра­та, ко­ме је те­шко од­ре­ди­ти на­ци­о­нал­ност: ро­ђен је у Ита­ли­ји (отац ита­ли­јан­ски офи­цир, мај­ка му је хр­ват­ског по­ре­кла), од 14. го­ди­не жи­вео и шко­ло­вао се у Ка­на­ди, а на че­ло „Фи­ја­та“, кад је ком­па­ни­ја би­ла у ду­бо­кој кри­зи, до­шао с по­сла у Швај­цар­ској.

Реч је, на­рав­но, о Сер­ђу, ка­ко га, по ов­да­шњем оби­ча­ју, осло­вља­ва­ју за­по­сле­ни у Крај­сле­ру – Сер­ђу Мар­ки­о­неу – ко­ји је био глав­ни ар­хи­тек­та об­но­ве и но­си­лац но­ве „Крај­сле­ро­ве“ ви­зи­је.

Са сво­јим џем­пе­ри­ма ко­је је­ди­но но­си, и ов­де ана­те­ми­са­ном за­ви­сно­шћу од ду­ва­на, Сер­ђо је нео­бич­на по­ја­ва у ели­ти аме­рич­ких, углав­ном ушто­гље­них ме­на­џе­ра. У „Крај­сле­ру“, напри­мер, про­во­ди са­мо по­ло­ви­ну свог рад­ног вре­ме­на, а оста­так на дру­гом кон­ти­нен­ту и дру­гој вре­мен­ској зо­ни. Да ће се ства­ри с ње­го­вим до­ла­ском би­ти ра­ди­кал­но дру­га­чи­је, ви­де­ло се од пр­вог да­на, ка­да је од­био да се усе­ли у ка­би­нет у ста­кле­ној ме­на­џер­ској ку­ли де­тро­ит­ског се­ди­шта ком­па­ни­је, иза­брав­ши уме­сто то­га јед­ну го­то­во са­свим обич­ну кан­це­ла­ри­ју на 4. спра­ту згра­де у ко­јој ра­де ин­жи­ње­ри и про­јек­тан­ти.

Пре не­ко што је „Крај­слер“ 2009. оти­шао у сте­чај, о ње­го­вом без­на­ђу нај­бо­ље је све­до­чио по­ку­шај пре­ђа­шњег вла­сни­ка, фон­да „Сер­бе­рус“, да га аме­рич­кој вла­ди про­да за са­мо је­дан до­лар.

„Фи­јат“ се у та­квим окол­но­сти­ма по­ја­вио као спа­си­лац, а Сер­ђа је ра­ши­ре­них ру­ку до­че­као и пред­сед­ник Оба­ма, ко­ји је лич­но одо­брио ње­го­ве пла­но­ве за фу­зи­ју с „Крај­сле­ром“. Кад је већ би­ло очи­глед­но да је ње­го­ва од­лу­ка да „трој­ки“ по­мог­не др­жав­ним па­ра­ма, због че­га је же­сто­ко на­па­дан од стра­не дог­ма­та сло­бод­ног тр­жи­шта, по ко­ји­ма све што је до­спе­ло у си­ту­а­ци­ју да про­пад­не тре­ба да про­пад­не, да­ча ре­зул­тат, Оба­ма је по­се­тио фа­бри­ку у Оха­ју у ко­јој се пра­ве баш џи­по­ви.

„Кла­дио сам се на вас и ви сте оправ­да­ли мо­је по­ве­ре­ње“, ре­као је про­шлог ју­на та­мо оку­пље­ним рад­ни­ци­ма. Ка­ко је пре­нео „Њу­свик“, Мар­ки­о­не не­ма ни­шта про­тив то­га да бу­де ко­ри­шћен за Оба­мин пи-ар: „То је нај­јеф­ти­ни­ја ре­кла­ма ко­ју мо­гу да до­би­јем“, об­ја­снио је.

Сер­ђо пре­о­крет ни­је из­вр­шио ча­роб­ним шта­пи­ћем, не­го, као и у слу­ча­ју „Фи­ја­та“, ја­сном ви­зи­јом, при­ме­ре­ном стра­те­ги­јом и пре­ци­зном так­ти­ком.

Све­о­бу­хва­тан план опо­рав­ка из­нео је у ро­ку од шест ме­се­ци. Ме­ђу пр­вим прак­тич­ним по­те­зи­ма би­ла је ре­ор­га­ни­за­ци­ја ме­наџ­мен­та и „пе­гла­ње“ хи­је­рар­хи­је ко­ја је све­де­на на са­мо 25 ди­рек­то­ра (на 47.000 за­по­сле­них) ко­ји од­го­ва­ра­ју ди­рект­но ње­му.

Ти ди­рек­то­ри су упу­ће­ни да ме­ђу­соб­но са­ра­ђу­ју, као при­пад­ни­ци истог „пле­ме­на“. До­би­ли су овла­шће­ња, сло­бо­ду да ино­ви­ра­ју, али и од­го­вор­ност. До­би­ли су и пра­во да по­не­кад по­гре­ше, али ако је не­ком то по­ста­ла на­ви­ка, ка­ри­је­ра у „Крај­сле­ру“ му се екс­пре­сно за­вр­ша­ва­ла.

Од­мах су по­диг­ну­ти и стан­дар­ди ква­ли­те­та. „Од свих сам тра­жио да иду све да­ље и да­ље и стал­но го­во­рио, ’не то ни­је до­вољ­но, мо­ра­мо још’, и то­ме се ни­кад ни­су про­ти­ви­ли. Што сам ви­ше тра­жио, ви­ше сам до­би­јао“, об­ја­снио је свој при­ступ Мар­ки­о­не.

Да су при­ли­ке би­ле ста­ни-па­ни, схва­ти­ли су и де­мо­ра­ли­зо­ва­ни рад­ни­ци, ко­ји су при­ста­ли на ре­ви­зи­ју син­ди­кал­ног уго­во­ра, са ма­њим пра­ви­ма и ни­жим пла­та­ма. У пре­го­ва­ра­њу, као и у Ита­ли­ји, Мар­ки­о­не је ин­си­сти­рао да се пре­ци­зи­ра сва­ки де­таљ, укљу­чу­ју­ћи ту и па­у­зу за ка­фу, што ве­ро­ват­но зна­ју већ и они ода­бра­ни за рад у „Фи­ја­то­вој“ фа­бри­ци у Кра­гу­јев­цу.

Дру­ги, под­јед­на­ко ва­жан, по­тез би­ло је ре­но­ви­ра­ње мо­де­ла, ко­је је из­вр­ше­но то­ком 2010. По­бољ­ша­ње мо­то­ра и лук­су­зни­ја уну­тра­шњост, вра­ти­ли су куп­це у са­ло­не „Крај­слер“ ди­ле­ра. До­ду­ше, то­ме су по­го­до­ва­ле и не­во­ље ја­пан­ске кон­ку­рен­ци­је, клац­ка­ли­ца ва­лу­та и оста­ло. Те срећ­не окол­но­сти су ме­ђу­тим са­мо убр­за­ле опо­ра­вак, ко­ји је већ био на пу­ту.

Ве­ћин­ски вла­сник „Крај­сле­ра“, „Фи­јат“ је зва­нич­но по­стао у ју­лу, от­ку­пив­ши од аме­рич­ке вла­де њен удео, ко­ји је сте­кла по­ма­жу­ћи му фи­нан­сиј­ски у сте­чај­ној ре­ор­га­ни­за­ци­ји. Сад има 53,5 од­сто, док је оста­так у ру­ка­ма пен­зи­о­ног фон­да бив­ших рад­ни­ка. Ка­над­ска вла­да је за свој скром­ни број ак­ци­ја до­би­ла 140 ми­ли­о­на до­ла­ра.

У „Дар­карс“ са­ло­ну у Ро­кви­лу уну­тра бле­ште нај­но­ви­ји мо­де­ли„крај­слерс“ ли­му­зи­на. По­ку­шај да с ње­го­вим ме­на­џе­ром Ка­мра­ном Ше­и­ком раз­го­ва­ра­мо о би­зни­су ни­је ус­пео, јер се с ме­ди­ји­ма ко­му­ни­ци­ра са­мо из цен­тра­ле, у чи­јим ла­ви­рин­ти­ма, у прет­пра­знич­ној ат­мос­фе­ри, се­дам да­на до Бо­жи­ћа, ни­смо ус­пе­ли да до­пре­мо до над­ле­жне осо­бе.

Али то ни­је би­ло ни нео­п­ход­но – би­ло је до­вољ­но и оно што је Ка­мран Ше­ик мо­гао да ка­же – да је би­знис да­нас„мно­го, мно­го бо­љи“ не­го што је до­не­дав­но био.