Ču­do u Kraj­sle­ru

Od na­šeg stal­nog do­pi­sni­ka

Va­šing­ton – Is­pred auto-ku­će „Dar­kars“ u Ro­kvi­lu, tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od cen­tra Va­šing­to­na, po­stro­jen je red ra­zno­boj­nih dži­po­va, auto­mo­bi­la či­ja je po­pu­lar­nost, upr­kos to­me što su na vr­hun­cu eko­nom­ske kri­ze pro­gla­še­ni sim­bo­li­ma „ras­pu­sne po­tro­šnje“, ov­de po­no­vo u mo­di.

Dok je kod nas „džip“ ime­ni­ca za ce­lu ka­te­go­ri­ju če­tvo­ro­toč­ka­ša (ne­ka­da sa­mo „te­re­na­ca“), ov­de je to brend „Kraj­sle­ra“, naj­ma­njeg čla­na ču­ve­ne „ve­li­ke troj­ke“ iz De­tro­i­ta, se­di­šta ame­rič­ke auto­mo­bil­ske in­du­stri­je. Osta­la dva su „Dže­ne­ral mo­tors“ i „Ford“.

„Kraj­sler“ je ovih da­na po­no­vo u ve­sti­ma, ali ovo­ga pu­ta sa­svim do­brim. Upra­vo je sa­op­šte­na pro­ce­na da će do kra­ja ove go­di­ne glo­bal­no pro­da­ti dva mi­li­o­na auto­mo­bi­la, s pla­nom da to 2012. po­ve­ća za 20 od­sto, na 2,4 mi­li­o­na.

Još je op­ti­mi­stič­ki­ja na­ja­va da će do­go­di­ne ostva­ri­ti čak tri mi­li­jar­de do­la­ra pro­fi­ta, što je, za kor­po­ra­ci­ju ko­ja je, ko­li­ko 2009, gu­bi­la po mi­li­jar­du sva­kog me­se­ca, fan­ta­sti­čan pre­o­kret i in­du­strij­sko ču­do.

Iako je ove go­di­ne evi­den­ti­ran ope­ra­tiv­ni pro­fit (sal­do te­ku­ćeg po­slo­va­nja), od 1,47 mi­li­jar­di, uku­pan bi­lans će me­đu­tim, zbog ka­ma­ta na kre­di­te, pre sve­ga one ko­je je fir­mi da­la vla­da, bi­ti u mi­nu­su od oko 40 mi­li­o­na.

Sli­čan op­ti­mi­zam do­du­še ove go­di­ne emi­tu­ju i Dži-Em i „Ford“: pr­vi je, za­hva­lju­ju­ći post­ze­mljo­tre­snim i post­cu­na­mi ne­vo­lja­ma „To­jo­te“ po­no­vo na tro­nu naj­ve­ćeg svet­skog pro­iz­vo­đa­ča, s pri­ho­di­ma ove go­di­ne od 7,7 mi­li­jar­di, dok se u „For­do­vu“ ka­su sli­lo ne­što ma­nje: 6,6 mi­li­jar­di. Ali „Kraj­sler“ je pod po­seb­nom pa­žnjom za­to što je ove go­di­ne nje­gov ve­ćin­ski vla­snik po­stao„Fi­jat“, i što je za pre­o­kret naj­za­slu­žni­ji pr­vi čo­vek ita­li­jan­skog kon­glo­me­ra­ta, ko­me je te­ško od­re­di­ti na­ci­o­nal­nost: ro­đen je u Ita­li­ji (otac ita­li­jan­ski ofi­cir, maj­ka mu je hr­vat­skog po­re­kla), od 14. go­di­ne ži­veo i ško­lo­vao se u Ka­na­di, a na če­lo „Fi­ja­ta“, kad je kom­pa­ni­ja bi­la u du­bo­koj kri­zi, do­šao s po­sla u Švaj­car­skoj.

Reč je, na­rav­no, o Ser­đu, ka­ko ga, po ov­da­šnjem obi­ča­ju, oslo­vlja­va­ju za­po­sle­ni u Kraj­sle­ru – Ser­đu Mar­ki­o­neu – ko­ji je bio glav­ni ar­hi­tek­ta ob­no­ve i no­si­lac no­ve „Kraj­sle­ro­ve“ vi­zi­je.

Sa svo­jim džem­pe­ri­ma ko­je je­di­no no­si, i ov­de ana­te­mi­sa­nom za­vi­sno­šću od du­va­na, Ser­đo je neo­bič­na po­ja­va u eli­ti ame­rič­kih, uglav­nom ušto­glje­nih me­na­dže­ra. U „Kraj­sle­ru“, napri­mer, pro­vo­di sa­mo po­lo­vi­nu svog rad­nog vre­me­na, a osta­tak na dru­gom kon­ti­nen­tu i dru­goj vre­men­skoj zo­ni. Da će se stva­ri s nje­go­vim do­la­skom bi­ti ra­di­kal­no dru­ga­či­je, vi­de­lo se od pr­vog da­na, ka­da je od­bio da se use­li u ka­bi­net u sta­kle­noj me­na­džer­skoj ku­li de­tro­it­skog se­di­šta kom­pa­ni­je, iza­brav­ši ume­sto to­ga jed­nu go­to­vo sa­svim obič­nu kan­ce­la­ri­ju na 4. spra­tu zgra­de u ko­joj ra­de in­ži­nje­ri i pro­jek­tan­ti.

Pre ne­ko što je „Kraj­sler“ 2009. oti­šao u ste­čaj, o nje­go­vom bez­na­đu naj­bo­lje je sve­do­čio po­ku­šaj pre­đa­šnjeg vla­sni­ka, fon­da „Ser­be­rus“, da ga ame­rič­koj vla­di pro­da za sa­mo je­dan do­lar.

„Fi­jat“ se u ta­kvim okol­no­sti­ma po­ja­vio kao spa­si­lac, a Ser­đa je ra­ši­re­nih ru­ku do­če­kao i pred­sed­nik Oba­ma, ko­ji je lič­no odo­brio nje­go­ve pla­no­ve za fu­zi­ju s „Kraj­sle­rom“. Kad je već bi­lo oči­gled­no da je nje­go­va od­lu­ka da „troj­ki“ po­mog­ne dr­žav­nim pa­ra­ma, zbog če­ga je že­sto­ko na­pa­dan od stra­ne dog­ma­ta slo­bod­nog tr­ži­šta, po ko­ji­ma sve što je do­spe­lo u si­tu­a­ci­ju da pro­pad­ne tre­ba da pro­pad­ne, da­ča re­zul­tat, Oba­ma je po­se­tio fa­bri­ku u Oha­ju u ko­joj se pra­ve baš dži­po­vi.

„Kla­dio sam se na vas i vi ste oprav­da­li mo­je po­ve­re­nje“, re­kao je pro­šlog ju­na ta­mo oku­plje­nim rad­ni­ci­ma. Ka­ko je pre­neo „Nju­svik“, Mar­ki­o­ne ne­ma ni­šta pro­tiv to­ga da bu­de ko­ri­šćen za Oba­min pi-ar: „To je naj­jef­ti­ni­ja re­kla­ma ko­ju mo­gu da do­bi­jem“, ob­ja­snio je.

Ser­đo pre­o­kret ni­je iz­vr­šio ča­rob­nim šta­pi­ćem, ne­go, kao i u slu­ča­ju „Fi­ja­ta“, ja­snom vi­zi­jom, pri­me­re­nom stra­te­gi­jom i pre­ci­znom tak­ti­kom.

Sve­o­bu­hva­tan plan opo­rav­ka iz­neo je u ro­ku od šest me­se­ci. Me­đu pr­vim prak­tič­nim po­te­zi­ma bi­la je re­or­ga­ni­za­ci­ja me­nadž­men­ta i „pe­gla­nje“ hi­je­rar­hi­je ko­ja je sve­de­na na sa­mo 25 di­rek­to­ra (na 47.000 za­po­sle­nih) ko­ji od­go­va­ra­ju di­rekt­no nje­mu.

Ti di­rek­to­ri su upu­će­ni da me­đu­sob­no sa­ra­đu­ju, kao pri­pad­ni­ci istog „ple­me­na“. Do­bi­li su ovla­šće­nja, slo­bo­du da ino­vi­ra­ju, ali i od­go­vor­nost. Do­bi­li su i pra­vo da po­ne­kad po­gre­še, ali ako je ne­kom to po­sta­la na­vi­ka, ka­ri­je­ra u „Kraj­sle­ru“ mu se eks­pre­sno za­vr­ša­va­la.

Od­mah su po­dig­nu­ti i stan­dar­di kva­li­te­ta. „Od svih sam tra­žio da idu sve da­lje i da­lje i stal­no go­vo­rio, ’ne to ni­je do­volj­no, mo­ra­mo još’, i to­me se ni­kad ni­su pro­ti­vi­li. Što sam vi­še tra­žio, vi­še sam do­bi­jao“, ob­ja­snio je svoj pri­stup Mar­ki­o­ne.

Da su pri­li­ke bi­le sta­ni-pa­ni, shva­ti­li su i de­mo­ra­li­zo­va­ni rad­ni­ci, ko­ji su pri­sta­li na re­vi­zi­ju sin­di­kal­nog ugo­vo­ra, sa ma­njim pra­vi­ma i ni­žim pla­ta­ma. U pre­go­va­ra­nju, kao i u Ita­li­ji, Mar­ki­o­ne je in­si­sti­rao da se pre­ci­zi­ra sva­ki de­talj, uklju­ču­ju­ći tu i pa­u­zu za ka­fu, što ve­ro­vat­no zna­ju već i oni oda­bra­ni za rad u „Fi­ja­to­voj“ fa­bri­ci u Kra­gu­jev­cu.

Dru­gi, pod­jed­na­ko va­žan, po­tez bi­lo je re­no­vi­ra­nje mo­de­la, ko­je je iz­vr­še­no to­kom 2010. Po­bolj­ša­nje mo­to­ra i luk­su­zni­ja unu­tra­šnjost, vra­ti­li su kup­ce u sa­lo­ne „Kraj­sler“ di­le­ra. Do­du­še, to­me su po­go­do­va­le i ne­vo­lje ja­pan­ske kon­ku­ren­ci­je, klac­ka­li­ca va­lu­ta i osta­lo. Te sreć­ne okol­no­sti su me­đu­tim sa­mo ubr­za­le opo­ra­vak, ko­ji je već bio na pu­tu.

Ve­ćin­ski vla­snik „Kraj­sle­ra“, „Fi­jat“ je zva­nič­no po­stao u ju­lu, ot­ku­piv­ši od ame­rič­ke vla­de njen udeo, ko­ji je ste­kla po­ma­žu­ći mu fi­nan­sij­ski u ste­čaj­noj re­or­ga­ni­za­ci­ji. Sad ima 53,5 od­sto, dok je osta­tak u ru­ka­ma pen­zi­o­nog fon­da biv­ših rad­ni­ka. Ka­nad­ska vla­da je za svoj skrom­ni broj ak­ci­ja do­bi­la 140 mi­li­o­na do­la­ra.

U „Dar­kars“ sa­lo­nu u Ro­kvi­lu unu­tra ble­šte naj­no­vi­ji mo­de­li„kraj­slers“ li­mu­zi­na. Po­ku­šaj da s nje­go­vim me­na­dže­rom Ka­mra­nom Še­i­kom raz­go­va­ra­mo o bi­zni­su ni­je us­peo, jer se s me­di­ji­ma ko­mu­ni­ci­ra sa­mo iz cen­tra­le, u či­jim la­vi­rin­ti­ma, u pret­pra­znič­noj at­mos­fe­ri, se­dam da­na do Bo­ži­ća, ni­smo us­pe­li da do­pre­mo do nad­le­žne oso­be.

Ali to ni­je bi­lo ni neo­p­hod­no – bi­lo je do­volj­no i ono što je Ka­mran Še­ik mo­gao da ka­že – da je bi­znis da­nas„mno­go, mno­go bo­lji“ ne­go što je do­ne­dav­no bio.