Траг YU у ЕУ

Кубуримо – и с колективним смештајем. Не само што смо измештени из некадашње Југославије, него нам је управо одбијена молба да станемо у ред за кандидата за удомљавање у Европској унији из које се чује и да би, за коначни прихват под њен кров, требало да се још мало стеснимо (без Косова).

Очито имамо изразити проблем и с одржавањем и с заснивањем међунационалних „домаћинстава”. Осим наше особености, усклађивање с другима, нама однедавно отежава и околност да заједнички модеран стан, у који бисмо да се уселимо, поприма мане заједничког стана из кога смо исељени, и који је и изнутра (нарочито) и споља срушен као застарео и неподесан за суживот.

ЕУ почиње, местимично, да личи на YU (међународна ознака за бившу Југославију), поручују и глобалисти и локалисти. Повод за поређење неупоредивости налазе у две околности: да се Унија упиње да постане федерација са ојачаном контролом центра над периферијама, а да истовремено национална застрањивања и нарасле неприлагођености подривају њене темеље. У оба случаја: слично као у својевременој СФРЈ која је у своје „златно доба” била на корак од придруживања заједници из које је израсла у ЕУ.

Наводим, за почетак и у најкраћем, само два примера који подупиру слична кретања у противречним правцима. Берлин и Париз, као некад на овим просторима Београд и Загреб, представљају окосницу обједињавања, остављајући по страни међусобна неслагања. С друге стране, распламсавају се међусобна оптуживања финансијски одговорних и неодговорних, као и између развијенијих и неразвијенијих чланица ЕУ, каква су довела до распада СФРЈ.

Истовремено, успостављање ЕУ са две, три и више „брзина” наликује тежњи да се од југословенске федерације направи „асиметрична конфедерација” уместо које се изродила „асиметрична конфронтација” (опет и изнутра и споља). Као што и на овдашњу формулу „братства и јединства” подсећају актуелна настојања да остваривање заједничких интереса у ЕУ превагне над историјским оптерећењима и различитим доживљајима стварности.

Сличностима доприноси и мањак демократичности. У СФРЈ због једнопартијског уређења, а у вишестраначкој ЕУ зато што њено руководство није бирано непосредним изјашњавањем грађана. У оба случаја се предлозима за изборе, по систему „један човек, један глас”, из које год средине глас долазио, испречила бојазан да би то могло да доведе до премоћи најмногољудније нације, чиме се потврђивало да су етничке припадности конкретније од прокламација за њихово обједињавање.

Треба се, међутим, присетити да су и ЕУ и Југославија стваране, уз подразумевајуће јаке и различите интересе, у складу са идеалима које нико није спреман да пориче. Настале су да покажу да је кооперација важнија од конфронтација, да је могућно да из непријатељства израсту пријатељства, да су покајања и опроштаји неопходни за заједнички напредак, да је мешавина култура неизбежна макар и била оспоравана доктрином о „сукобу цивилизација”.

У невоље смо запали, такође, на сличан начин. Инсистирање на општој сагласности, консензусу, довело је до кризе одлучивања и неефикасности у ЕУ, као претходно и у СФРЈ, јер се није знало „ко коси, а ко воду носи”.

Ни једна ни друга нису успеле да нађу праву меру између централизације и децентрализације, национализма и интернационализма, збивања унутар и изван њих, задуживања и отплаћивања. СФРЈ се због тога распала, а ЕУ се мучи да избегне репризирање балканског исхода.

Разграничавање њихових судбина ће бити врло деликатно, готово као при раздвајању сијамских близанаца. Лично сам оптимиста у погледу исхода такве операције која је у току, ако ни због чега другог, а оно зато што не желим да поверујем да ствари могу да буду горе него што су сада.

Изјалове ли ми се такве наде, могуће је „свашта”– слуте аналитичари. А „свашта” се већ догађа. Кина и неколицина других растућих сила, с дефицитом демократије, а с позамашним суфицитом у државним сефовима, позване су да допринесу „пеглању” буџетских дефицита дуго водећих система, финансијски поклеклих упркос усавршености у практиковању демократских правила игре.

Правила као да више не важе. Све наведено би могло да послужи као објашњење за изненадну сличност између различитости какве су ЕУ и YU.

Али, не и као аргумент да ће ЕУ скончати као YU. Не само зато што нису у изгледу ратови, него и зато што они који би да поразе ЕУ махом желе само да достигну оно што је она већ постигла – највећи досад забележени степен усклађености тржишног ривалства, социјалног, националног и интернационалног партнерства. А коме се ми, упркос службеним убрзаним сврставањима у том правцу, споро приближавамо...