Асистент помаже и учитељима, и родитељима, и ђацима

Дуго је ромска национална заједница трагала за спасоносном формулом изласка Рома из зачараног круга сиромаштва и за својом потпуном интеграцијом у друштвени живот Србије. И ромски лидери деценијама су лутали у потрази за путевима еманципације својих сународника.

Сиромаштво као основно обележје ромске националне заједнице главни је узрок томе што Роми не завршавају и рано напуштају основну школу. Веома је велики проценат ромске деце ван образовног система. Највеће осипање и рано напуштање школе је у првом, петом и осмом разреду.

Језичка баријера је основна препрека даљем школовању и напуштању школе већ у првој години школовања. Опште је познато да Роми живе у насељима – махалама. У Србији је евидентирано више од 600 насеља у којима ромска деца имају међусобне контакте,а врло мало додира са другом децом тако да због недовољног познавања српског језика, на коме се држи настава, често бивају упућени у специјалне школе.

Предрасуде, стереотипи и дискриминација која је уперена према ромској националној заједници такође је важан узрок раног напуштања образовног система. Овде спадају и учитељи и наставници недовољно заинтересовани да додатно помогну ромској деци између осталог и зато што су оптерећени школским програмом и мноштвом других ђака.

У ништа мање лимитирајући фактор раног напуштања школе спадајуи ниске аспирације родитеља. Многи од њих сматрају да је детету довољно да зна да чита и пише. Они ретко иду на родитељске састанке, не комуницирају са наставницима а и приморани су да мукотрпно прибављају основна средства за живот, па најстарије дете често остављају код куће да води рачуна о млађима од себе.

Ипак, од формирања Националног савета ромске националне мањине фокусирали смо се на област образовања као на једини начин еманципације и интеграције Рома.

Kренули смо од најнижег степена образовања, од укључивања деце у предшколске установе. Заједно са РЕФ-ом, образовним центром из Будимпеште, у 30 обданишта у Србији формирали смо предшколске групе у којима су и ромска деца, као и помоћник васпитача, такође ромске националности. Акција је већ дала добре резултате јер се 90 одсто ове деце из предшколских установа уписује први разред.

Од великог значаја за пораст броја ђака ромске националности је и ангажовање педагошких асистената. Ово ново радно место уведено је у школе пре три године. Педагошки асистент мора да зна ромски језик, а обавеза му је да помаже учитељима, ђацима и њиховим родитељима. Па кад дете изостане неколико дана из школе онда асистент одлази у махалу и враћа га у учионицу. Испоставило се да је захваљујући асистентима присуство ромске деце у школама повећано. Међутим, асистенти су ангажовани само у око 140 школа, а требало би да су у свакој у којој су уписана деца ромске националности.

Кад је реч о средњој школи, и ту је стање много боље него раније јер при упису је омогућена позитивна дискриминација која се своди на 30 додатних индексних поена за припаднике ромске националне заједнице. Тих 30 поена се додају на поене које свако од њих освоји на основу свог успеха. Тако се сваке године у средњу школу упише од 500 до 550 ученика. Ова мера је од великог значаја и за пораст броја припадника ромске националне заједнице који се уписују на факултет. Сада су они прави изузеци.

Поменуо бих на крају и разлике у решавању проблема образовања Рома у малим и великим градовима. У великим градовима не располажемо подацима о томе колико је припадника ромске националне заједнице без завршене основне школе. У већим срединама огромна је покретљивост становништва, тако да немамо могућности да сазнамо, на пример, ко од 20.000 Рома у насељу у Земуну има завршену школу. У мањим срединама то је лакше утврдити. Међутим, Роми из малих градова долазе у велике.

Независно од тога, и владине институције, и невладине организације и родитељи, сви заједно морамо да будемо упорни у настојању да деца иду у школу, јер образовање је директно улагање у њихову будућност. Кроз позитивне примере, у то их можемо уверити.

*Председник Савета ромске националне заједнице, народни посланик