Коктели за смех

Најновији роман београдске списатељице Мирјане Ђурђевић "Први, други, трећи човек" у издању "Агоре" из Новог Сада, наставља да, као и досадашња дела ове ауторке – "Трећи сектор или сама жена у транзицији", "Убиство у академији наука", "Паркинг светог Саватија", "Деда Ранкове рибље теорије", "Џакузи у лифту"… – читаоцима пружа смех и крими-заплет. Међутим, овај роман има и ону особину по којој су књиге Мирјана Ђурђевић препознатљиве, а то је нимало нежна критика савременог политичког и друштвеног (транзиционог) тренутка у којем се сви налазимо, и сналазимо како умемо.

У "Првом, другом, трећем човек", књизи која се нашла и у ширем избору за НИН-ову награду, читалац упада у врзино коло светских и домаћих шпијуна који трагају за једном личношћу чија је будућност (као и наша, уосталом), везана за извесни холандски град и извесни суд у њему. Разговор који је вођен није могао да не дотакне наше, и светске, нарави и "рецепте" за бољи живот.

ИНТЕРВЈУ

Иако сврстан у жанр криминалистичке прозе, Ваш роман "Први, други, трећи човек" је много шири. Пре свега, он је врло оштра критика нашег друштва. Зашто, баш нам је лепо: на прагу смо Европе, мада неодлучни…

– Друштвена критика и јесте једна од најважнијих жанровских одредница такозване тврдо куване прозе. Наше су "лепоте живљења", међутим, сувише комплексне да би их могао литерарно "разрешити" неки класичан супердетектив, односно супершпијун, враг је однео шалу, па су нам само још смех и оно треће, непристојна реч, преостали. Последња линија одбране. Желим да мислим да сам написала хумористички роман. Узгред, највећи антиратни роман икада написан, Љосин "Пантелеон и посетитељке", или, за мене најбољи шпијунски, Гринов "Наш човек у Хавани", су хумористички романи. Хумор је најубојитије средство за обесмишљавање сваког зла и глупости.

У роману влада опште замешатељство. Ни свет се баш добро у свему томе не сналази?

– Опште замешатељство је глобална појава, не придајмо себи опет значај који нам не припада. Ми смо у њему само традиционално кооперативни у корист сопствене штете.

Па ни шпијуни нису оно што су негда били? Где нестаде онај дивни срески шпијун Алекса?

– Поцепао се, јадан, уздуж, на фронцле. Како и не би, кад не зна за кога све ради и за шта све мора да зарађује и то под женском командом, што у кући што "на терену". При том му је и Сумњиво лице – женско! А он се са њима јако слабо сналази, жене су пошаст XXI века. Нашле па зашле!

Биће да су нам свима потребни психијатри?

– У праву сте. Ево, ја, темељна по сваком основу, више из куће не излазим без пратње најмање два психијатра, др Слободана Симића, колеге сатиричара и др Ненада Шапоње, нашег заједничког уредника. Идемо на велике књижевно-исцелитељске турнеје по Србији. Прошлог месеца смо имали вееелику целовечерњу турнеју у Кикинду, а већ идућег следи нова. Која почиње (и завршава се) у Великој Плани. Мала је Србијица, а много турнеја, шта ћете. И да знате да ове разумне размере, једно књижевно вече по турнеји, два психијатра по једном пацијенту, благотворно утичу на читаоце, многи од њих се после тога одлучују да и сами себи потраже лека, макар у литератури. Ако већ не могу на турнеју. Шалим се. Што не значи да лажем.

А шта ћемо с оним психијатром кога јури цели свет?

– Како се зове та игра? Ћораве баке?

"Први, други, трећи човек" је као створен за филм. Слутим да би се међу српским родољубима тешко нашао глумац за психијатра? Можда да то буде колективна улога?

– Хм, ради се о малој али кључној епизоди, потраживани психијатар, заправо потрошен тип који "на тајној локацији" чита "Дневник Ане Франк", једе кобасице и гледа "Хронику сајма књига" не би ли се бар за тренутак поново осетио важним. Ту сцену би могла да "извуче" само нека права комичарска бравура, а не Хор раштимованих дечака од по сто година. Ти "вечити младићи" из трагедија, српских, носиоци главних улога, аутори, редитељи, суфлери... заиста су навикли само на колективни чин, у коме је грување у јуначке груди, а на рачун сопствених унука, омиљени "сценски покрет". Но, оставимо их у њиховој "реалности", наш филм, искрено се надам, снимају унуци, и ангажоваће комичара професионалца.

А, опет, не играмо ли мало превише колективних улога у светској историји?

– Не знам, ја не играм. Ужас колективизма било које врсте никада није био моја фурка.

До које границе можемо бити жртве сопствених заблуда? Које нас заблуде најмање боле? А које су, по последицама, најтеже по нас?

– Па жртва и можеш бити једино сопствене заблуде. Са најгорим могућим последицама, а уопште "не боли", све до терминалне фазе, када је прекасно за самопомоћ. Канцерозно, заправо.

Ко је ту нормалан? И како бити нормалан?

– Да се не заваравамо – нико! Само је битно редовно узимати терапију, да бисмо уопште преживели. Већина то и ради, питање је само ко је шта одабрао и колико му прија. Једни су на Свевишњем, други на Великом брату, трећи на Гуслама, четврти на Шопингу, пети на Џиџи, шести на Пиву... Неки, богами, и сумануте коктеле наведеног конзумирају. Мени, рекох вам, медицине против глупости највише помажу. Гледам и смејем се. А понешто и запишем.

Ваше књиге некако увек иду унапред, предвиђају догађаје. Ко Вас до сада није демантовао?

– Волела бих да ме коначно нешто демантује, макар том приликом испала и малициозна неуспешна вештица, јер би то значило да нам је кренуло бар мало набоље, да нам је и неко из структура власти "прогледао". А и иначе сам никаква вештица која "види унапред". Само сам ексцентрична, не држим главу у песку, а тур увис, на извол`те, па "видим" и у реалном времену. Знате да понекад заиста помислим како ми Срби нисмо настали од мајмуна него од нојева? Што можда јесте ексклузива, до тога ми много држимо, али је непрактично. Практични мајмуни пажљиво посматрају и "еволуирају" кроз опонашање других мајмуна. А ми тек кад осетимо неподношљив бол у доњем делу леђа, кулминацију мајмунисања оних "практичара", цимнемо главу напоље, вриснемо и станемо бежати колико нас дуге ноге носе. Онако с очима још пуним песка обично у погрешном правцу, само дубље у пустињу.

Враћате читаоцима веру у смех. Неће ли нам од тог смеха утрнути зуби?

– Грешите, управо је обрнуто. Ноге, зуби, све, трне од слабе циркулације. До које може доћи када вам се заледи крв у жилама, од страха. То хитно треба отопити, деловањем на узрок. А од смеха страх пуца ко звечка. Можда се тако и размрдамо, па коначно нешто предузмемо.