Резервисана последња клупа

Педагошки асистенти су се први пут појавили још 2002. године у оквиру пројекта „Једнаке шансе”. Новим законом о основама образовања и васпитања (2009) први пут је и законским актом дефинисан овај нови профил занимања у нашем школском систему.

Педагошки асистенти помажу ромској деци у оквиру редовне и допунске наставе, затим у успостављању веза између школе и ромских родитеља, као и школе и локалних институција да би се обезбедило укључивање и задржавање ромских ученика у школама. Приоритети подршке се углавном односе на обезбеђивање доступности образовања, редовност похађања наставе, сарадњу са ромским породицама, као и на једнаки квалитет образовања прилагођен образовним потребама ромске деце.

Код деце код које је изражена језичка баријера подршка се односи и на превођење наставних садржаја, ако се укаже потреба за то. Са таквим ученицима се ради индивидуално у оквиру редовне или допунске наставе.

Један од најзаступљенијих проблема са којима се моје колеге и ја сусрећемо је често изостајање ромских ученика из школе. Асистенти углавном реагују после пет дана њиховог одсуства. Главна карика у ланцу подршке су наши директни контакти са родитељима. Ако су одсуства учестала онда покрећемо и друге механизме, рецимо, интервенцију центра за социјални рад.

Нередовност похађања наставе у великој мери утиче на школски успех ученика јер се губи континуитет у раду, а када су одсутни дуже време потребно је много више рада да се пропуштено надокнади.

Зато нам је потребна боља сарадња са родитељима, тако да је значајан део нашег ангажовања упућен на сарадњу са њима и на јачање свести о значају образовања за децу, као и њихова активнија улога и подршка током школовања.

Један од честих проблема са којима се сусрећемо је и вршњачка дискриминација. Педагошки асистенти треба да препознају ове појаве и да на њих реагују. Вршњачку дискриминацију, међутим, теже је контролисати, јер деца-жртве је прикривају, плашећи се дечје одмазде. Једна од уобичајених манифестација у понашању ученика–жртве дискриминације је повлачење у себе, лоша комуникација са вршњацима и, на крају, избегавање одласка у школу. Свакоме видљив начин дискриминације за који су одговорни наставници је и – последња клупа. Ромско дете често седи у последњој клупи. Дешава се чак да је дете слабовидо или нижег раста у односу на вршњаке у одељењу, а седи у последњој клупи.

Вршњачка дискриминација почиње ругањем, увредама, у последње време и на верској основи од када је у неким школама почела да се реализује исламска веронаука. На нама асистентима је да заједно са наставницима створимо једно позитивно окружење у одељењу, да деца осете да су прихваћена. Велика је одговорност целе школе за то – да се препознају проблеми и да се благовремено делује. Јер кад ученик изађе из система, знатно тежи пут је пут његовог повратка.

Материјални положај породице се намеће као највећи проблем за већину родитеља ромске националности. Јер кад дође зима онда лоши материјални услови и мањак одговарајуће одеће и обуће имају за последицу недолазак деце у школу. Улога педагошког асистента у таквим случајевима је да повезује породице са локалним социјалним службама и пружа одговарајуће информације како би се обезбедили услови за повратак деце у школу.

Најважније је, дакле, да се обезбеде системски механизми да се започете пројектне иницијативе одрже на институционалном нивоу и да схватимо да је то процес који тражи време и стрпљење а чији је дугорочни циљ: ,,Свако ромско дете у школској клупи” и визија да Роми коначно постану порески обавезници, а не само корисници социјалне помоћи.

Педагошки асистент, Крагујевац